бивше – 2018

ПЕСНИЦИ И СТИХОВИ КОЈИ СУ ЧИТАНИ НА ОСМОМ СУСРЕТУ ПЕСНИКА ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЕЗИЈЕ – ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА СУБОТИЦА  21.03.2018.године

***

Дивна Лулић Јовчић – Суботица

ШТА МИ ЗНАМО О ЉУБАВИ

Корачамо неспретно
на неравном путу срца.

Док твоја реш спава,
бдим на обали сна.

Неизлечива сећања
пене се преко руба ноћи.

Прозебла од мисли,
много суза касније,
упитах себе:

Да ли ћеш пронаћи реч
према којој сам горела?

Да ли ће моја топлина
остати једино топло
што те је грејало?

Реци,
шта ми уопште знамо о љубави?

Дивна Лулић Јовчић

НЕКА ДРУГА РЕКА МЕ ЗОВЕ

***
Остављаш
полуотворена врата.
За повратак?
Или за долазак?

***
Ево,
ја већ одлазим,
одлазим сутра,
сада,
остављам реку
и обале,
остављам мисао,
остављам поглед,
остављам наду,
остављам знак
који ће ме вратити
можда,
једном,
у твоје сећање…

***
Цртам кораке.
Осликавам птицу.
Нека друга река ме зове…

****************************

Дуња Ђедовић – Суботица

ОБИЧНИМ РЕЧИМА РЕЧЕНО

Биљана Станојевић

Нисам ја никакав чудак.
Ни лудак.
Мене је, можда, тешко разумети,
ал’ за све треба знање,
треба и то умети…
Ни наивна нисам, а ни слепа –
то што просјаку дам задње из
џепа-
без да се кајем,
није само само зато што ништа
нема
нити зато што ме растужио-
он је срце стегао да би руку
пружио
и ја то поштујем – зато дајем.
Нисам ни глупа, можда коме
изгледа тако“
изгледати глупо –
врло је лако,
али то што нечије лажи прећутим
и оне што видим и оне што слутим,
не чиним то због себе, мени је
свеједно,
већ да се тај неко не осећа
бедно,
можда се после постиди
што му се лаж толико види
и зато пуштам и ћутим као да не
знам,
а све знам…

Али, нисам ни ја од камена тврђа,
нити од лудога луђа,
да не осетим, да ме не боли
када ме ко мени драг не воли,
када стегнем срце и руку пружим,
а никога да ме за њу држи…
И милост кад требам и тихо тражим,
заболе речи:Теби то треба ? Не
лажи…
На те боли и тугу нисам имуна…
Мени имају укус лимуна –
кисело, кисело, ал’ ме не лечи…
Неко ће ме већ разумети,
можда бар моје речи…
неко ће, ипак, умети… и смети..

****************************

Недељка Шарчевић – Суботица

УСПОМЕНЕ

Обасјало мајско сунце
своје топле сјајне зраке
цвијеће, липе процвјетале
и у парку двије баке.

Уморне су оне сјеле
да одморе старе кости
пребирући успомене
о животу из младости.

Сјећања су навирала
као поток у прољеће,
а лица су заблистала
озарена сва од среће.

Нема љепших успомена
поготову млађег доба,
душу оне свима грију
и чувају све до гроба.

Ж Е Н А

Жена је жена
без које нема
живота на свијету
ни једнога трена.

Она је свјетлост
што вјечито сија,
она је земља
гдје живот клија.

Она је топлина
која грије
и када плаче
и када се смије.

Она је љубав
коју њежно даје
што уз мало пажње
доживотно траје.

Жена је жена
истина је трајна
извор живота
и вјечита тајна.

****************************

Илдико Клонка – Суботица

ÉBRESZTŐ „EMBEREK“

Toprongyos egy világ,
utcáit feslett lelkek, csillogó ruhákba
magukat istennek hívő mihasznák járják át.
Mélyen alvó, megalkuvó feslett lelkek,
melyek eme csodás életből semmit sem éreznek.
Pusztítanak, romokba döntenek,
kilöknek magukból minden értéket.
Ébresztő „emberek“!!!
Mi lesz így velünk?
Mi lesz így veletek?

Lenézőn köpnek a rászorultra,
pedig ráncos arcuk jóságukat takarja.
Félnek tőlük, félnek,
hogy ruhájukról a kosz reájuk is tapad,
és segítő jobbot egyre kevesebben nyújtanak.
Ébresztő „emberek“!!!
Mi lesz így velünk,
mi lesz így veletek?

Nem kell a világot megváltani,
elég lenne egymásnak kicsit többet adni.
Figyelni, buta ítéleteket félretenni,
kicsit önzetlenebbül létezni, kevesebbet elvárni…
Ébresztő „emberek“!!!
Mi lesz így velünk?
Mi lesz így veletek?

****************************

Драгица Драга Грбић – ВИШЕГРАД

Т И С И

Ти си
Моја зимска кошуља
И топлота на врату
Казаљка и откуцај
На мом зидном сату
Ти си
Пурпур на небу љета
Завичајна марамица
У зеленом прозору јула
Ти си моја узданица
Ти си
Кестен што паде пред мене
У погледу сјај у зјени
Ти си огледалце моје
Снага што чека у сјени

ПОЖАР

Запожарило се
Осјећам да пожар
Почиње у мени
Да се силни
Пламенови роје
О срце моје
Да ли ћу знати
Обуздати пламенове твоје
Што се силно роје
То више не тиња
Букти пожар без контроле
О срце моје
Растопило се саће твоје
У пожару слатком
Изгорећеш срце моје

****************************

Миленко Јосић – Суботица

НЕНИКЛИ ЦВЕТОВИ

Ти нерођен оста роде мој,
неста безимен у вечни нетраг,
да неће дан угледати лик твој,
сведочи паклене звери крвави траг.

Непољубљено оде чедо моје,
цео живот ти се у сновиђење слио,
у мајчином оку не угледа своје,
и никад је срећну, радо загрлио.
Учинише то Боже, убивши и тебе,
у бесмислу стојим па и мене нема,
бол извире ту сад сама из себе,
камен на камену, хладном земљом дрема.

Како дан ће нови, тамо осванути,
где с ужасом пуче тврд камен на пола,
срце ће се оцу, и душа згранути,
од неме страхоте двострукога бола.
Шта је зора без капљице росе,
што и гора без бистрог потока,
шта ли зраци без сунца доносе,
што и путић без дечијег скока.
Да му земља прве кораке дарује,
и бели му облак чело додирује,
цветно поље босе ноге да милује,
а ветрић му косу меку распирује.

отргнуте слике виде мајка и лице јој смире,
кад последњег трена склопи са анђелом очи,
сузе радоснице под капцима угашеним вире,
као да звер страшна на праг јој не крочи.
Проклето довека да је ово зашто,
што собом не носи своје мрачно зато,
с умрлим мислима бесконачно ћутим,
нови потоп,безвремени, У даљини слутим.

 

Синиша Стевић – Суботица

САКУПЉАЊЕ

Јутро отвара очи попијених година
прстима замрзнутих сећања
као хумка
нараста грудобран
у устима
гладним своје земље.
Црне су ноћи клатиле фењер
на путу из измаглице
у чекињама мрака,
шине су клешта варницама сазвежђа
где рак једе своју децу.
Ту, одмах иза брда
грми постанак обневиделима
у грчу уздигнутих јагода
бранећи намрштене истине.
Он у Теби ћути
док дишу му чокоти.
У бајци о непролазности
глог промиче своје сенке
на путу светлости
кроз свилу рањеног сунца,
дрхтајем опомињући
заставе на кочевима истине.
Зажарено вирусом пропињања
све сакупљено
у светлост се проспе…
Синиша Стевић

ФИГУРЕ И ПОЉА У НЕКОЛИКО СМРТИ
У ноћи
којој је плин распаковао
уредно уштипнут веш са жице
разданило се у бесповрат.
Балкон ми је стога
висио на једној осмици
претећи да откине главу.
Некоме није било помоћи,
али након неколико година
у очима вука
угледа’ нечије стабло
оборено у плави поглед
изгледан одсутности.
Елем
На трен расут
просуо је слику свога оца
чучнутог крај молерских мердевина
да зјапи у мојој глави.
Дуго и упорно
мрвама је из џепа пиџаме
хранио мраве
сликајући иако мртав
и данас.
Она није у овој песми,
фрагменти који је употпуњују
тек су скице
начете ексером закуцаним у моју главу
лик жене чија бол
не престаје да буде моја стварност
лик оца
који мноме не престаје тражење.
Умрећемо
сигурно
питање је како…
Кад порастем у Облик
желим да у маслинастом коферу
из мене никне цвеће
по чијој стази
маршира колона мрава.
Слова
само су редови
слика је у раму
ишчашена стварношћу,
понавља се…
Синиша Стевић

БИСТРО И НЕСАН

Не пије
из њега воду
само
наслика очи.
У сумрак
жедних кошута
увлачи се Сунце…

****************************

Аранка Киш – Суботица

ОПРАШТАМ

Опраштам ти…
Све непроспаване ноћи
Сећањима испуњена
Погледе пуне топлине
И неизговорених обећања
Шапутања на јастуку
Нашим мирисом натопљеним
Загрљај снажан
Нежностима саткан
Осмех пун жеља
Додир страсан
Опраштам ти…
Сваку проливену сузу
Тежак уздах сакривен у грудима
Горак укус на непцима
Грч на уснама
Уздрхталост тела
Празнину душе
Опраштам ти…
Што си моју љубав
У неповрат изгубио

НАУЧИ МЕ

Научи ме… шта је љубав
Можда је давно било
Када се о љубави снило
Можда је и није било
А можда се заборавило
Научи ме… шта је љубав
Да још једном
Осетим тај жар
Да задрхтим од жеље
На уснама да имам
Уздахе вреле
Нека ми крв кроз вене јури
Нека се љубав
Поново у мени пробуди
Научи ме… шта је љубав
Беше некада… једном давно
Научи ме…
Да знам да ли је љубав
Што сада осећамо

****************************

Дијана Ухерек Стевановић – Суботица

АМНЕЗИЈА

Живим данас,
јер сутра је
за мудрије…
А прошлост?
Да ли нас
ико више памти?

НА ПУТУ ЗА ВЕЧНОСТ

Није ово мени од Бога
(мада га пишем великим словом)
Није мени ово ни од бола
(мада га пишем малим словом)
Мени је ово од мене,
(мада за мене не постоје речи,
јер нико одавно због мене
не помиње слово)
Таква сам
и није ми крив Бог,
а ни бол,
крива сам,
невино безсловна,
јер нисам помирена
са самом собом.
Не, не тражим опрост,
тражим само реч
и ону ВИЗАНТИЈСКО ПЛАВУ
која ми све ово време недостаје
да бих довршила саму себе
на ивици неба и земље,
баш тамо где ДУГА
завршава свој поход
не би ли дохватила
НЕДОХВАТ У НЕДОДИРУ.
Сањам,
јер заборављам
одавно сваки сан
и верујем
у ружу без трња,
у циганску чергу
у дворцу без предрасуда.
Нестајем,
попут росе окупане у СУНЦУ.
И опраштам на несавршености,
СЕБИ У ДРУГИМА.

****************************

Татјана Драгичевић Радичевић – Суботица

УНУТРАШЊА СТРАНА ДУШЕ

Има ноћи, када сан на очи неће доћи,
стегне срце, душа лута,
тражи смисао овог чудног пута.
Колаж слика, симфонија речи,
режирају монодраму са крајем у сванућу.
Одјекују звуци непознатог и нејасног
ни даљина нема краја.
Оно унутрашње ја, поново је извукло мач,
и сече ваздух таштином питања,
а одговори све даљи.
Усахле очи између јаве и сна,
гледају у измаглицу непознатог,
у нади ишчекивања јутра,
и новог дана који је једини наговештај јуче.

КРИК

Крик из душе досегнуо је небо
продро до ада, спојио неспојиво,
створио најдужи пут људског
постојања,
и отворио стазу истине и греха.
Смрт и живот у истом тренутку бола,
казна и награда у једном
постојању,
крај и вечност у громогласју
спојени.
И настаде тама и настаде тмина,
и завлада тишина и грешни мир,
јер победника и пораженог нема.
И само оста човек у свом
незнању.
Лелујава борба добила је свој
завршни чин.

****************************

 

ЗЕМЉА БЕЗ СНОВА

Лаган месец тихо плови,
Рађају се дечији снови,
Чаролијом кроз свет бајке,
Док их грле снови мајке.

Ал тад дођу неки људи,
Што имају уске груди,
Неки људи тако звани,
нечовештвом затровани.

Ископају мрачну јаму,
Па звездану ноћ у таму,
Суноврате у страх снове,
Све у мемлу и окове.

Кад запева зелен гора,
Златним зраком поврх бора,
Све до ока крај прозора,
Опет ко да бити мора

Опет дођу неки људи,
Од зла света од зле ћуди,
Ти створови истог лика,
лажног Бога пакленога крика.

опет други, вазда исти,
опет ружни и нечисти,
па се зори на мах суди,
Да се оком мртвим буди.

Откуд стиже? Куд гамиже?
Подла раса, злобног гласа,
с душом од ужаса.

давно било, па изнова,
угасише прегршт снова,
стару слику нова крије,
Старом раном нова лије.

Мили Боже, ти прозбори,
што бездушну душу створи,
не разуме душа проста,
где одоше ? што ја оста ?

***************************************************************************

Pages: 1 2