АМАНЕТ
Кад затворим очи
кад нестане даха
кад постанем део
земљаног праха
кад заборав крене
да узима своје
можда живеће речи
кроз песме моје.
Можда дотакну, дирну
срца понека
можда помогну неком
ко утеху чека
можда залече душе
боли и ране
можда насмеше лица
улепшају дане.
Можда отворе врата
покрену снове
можда потакну срца
за љубави нове
можда подсете душе
да се радују, живе
да са љубављу боје
дане тмурне и сиве.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply