БЕСЕДА ЉУБАВИ
Од капије маја
До лабуда белих
Шкољки и камичка
Крај Дунава селих
Пробуђених ноћи
Јутро када свиће
Тренутак мој драги
Кад најлепше ниче
Колико ми значиш
И колико вредиш
Сва си сад у мени
Добротом то следиш
Радост сновиђења
Тренутак од среће
Пуштеног из срца
На длан да ми слеће
Раздрагано биће
Насмејана зима
У немању ничег
Што увек све има
Све ово што пишем
Нек радости сеје
Све лепо од мога
У теби нек греје
Од чега си ткана
Шаро душе моје
Истине од снова
Сад крај тебе стоје
Немаш се у себи
Јер си сва у мени
Трептај срца мога
Песма дата жени
Leave a Reply