Болно сећање – Миомира Марковић

БОЛНО СЕЋАЊЕ

 

Једном си кренуо, другом страном пута,

И нестао негде на обронку бола,

Ледена тишина душу ми прогута,

А мој живот, тад се расцепи на пола.

 

Наш дом, тад престаде бити моја кућа,

Тај простор за мене, поста центар бола.

Мојој дечијој души, понестаде снаге,

Да вуче и даље та сломљена кола.

 

Скамењена душа, препуна сећања,

Сада снива дане, проживљене среће.

Желећи да светлом, попуни празнину,

Док дрхтава рука, придржава цвеће.

 

Замагљено око, прекрила је суза,

Образи ми бриде, дрхтајима бола.

Сада када пловиш, облаком сећања,

Нек отплове с тобом, сва сећања болна..

  

Желим да ми душу, попуни топлина,

Радосно детињство и пољупци среће..

Срећан ти пут оче, ја ти све опраштам,

И место пољупца, дарујем ти цвеће..

 

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>