.
.
Бука мирног ума
#
Сваки пут када ослушкујем ветар
често се деси да посрнем, а ход
по калдрми ритмично се понавља
и чујем милијарде ситних демона
мучно вриште, циче, терајући ме
да понесем шкољку ходочасничку
све до земље планина брдовитих
(бели шум)
Учаурени крик мораћу да изричем
као видик који ме тера да вичем
сабијам га у буку градске вреве
утиске те када желим да саберем
слутим старинско око посматрача
ноћ се буди око глежњева врача
он сад игра свој последњи плес
у болима грца, кује се у звезде
извађена срца, бива опет сретан
јер зна, да ово све само сањам
.
Leave a Reply