Есеј о човеку – Татјана Драгичевић Радичевић

ЕСЕЈ О ЧОВЕКУ

*

Тужно је време дошло кад људи забораве да су људи.
Да су из ничега дошли вољом других и да ће исто тако отићи у њима непознато не својом вољом.
Тужно је то што у кратком трену живота своје стопе у блату остављају.
Тужно је што је то блато од суза оних чије душе и срца повређују.
Тужно је и то што не схватају да велики корак у животу није велики корак у души.
Нису они читали бајке са срећним завршетком или не воле бајке јер у њима побеђује добро над злом.
Нису они читали библијску причу о 5 лудих и 5 паметних девојака, па не знају да светлост душе гори у сваком тренутку кад чинимо добро, а гасне сваком охолошћу.
Нису они читали причу о краљу Миди, јер његова похлепност је његов свет претворила у хладан метал, па макар он био и од злата.
Кажу да у тренутку смрти изгубимо 21 грам. Да ли то, можда, наша душа тежи 21 грам? Да ли се то може измерити? Колико теже душе оних који гутају туђе душе? Више?!
Па зар је онда више човек онај који је оптеретио своју душу туђим душама или онај чија је душа проста и лагана и нежношћу само лагано дотакне туђу душу?
Који додир је за памћење и осећај љубави?
И колико додира желимо, један за памћење или мноштво за сећање. Ја бих ипак онај један!
Не бих да тражим човека, ја бих да будем човек!

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>