ЈЕДИНО ТАКО…
*
Не умем
ја
умерено да волим,
кад ми у грудима
расту булке!
И нећу
да грчим прсте!
Пустићу… вечерас…
нек’ стиховима везу
име Твоје…
Нек’ се румени
песма!
Нека миришу
стихови!
А кад свену…
Пустићу…
на ветрометини
осећања
нека
олујни ветрови
мрсе ми косу…
а громови спрже
свако чуло
којим сам те волела…
Па… тако…
ишибана,
длановима без коже
умиваћу се
сузама својим…
Нека… пече…
све док ми бол
не украде дах
којим сам те
љубила..
Нека…
“умрем” на трен..
Једино тако те
могу преболети…
Једино тако ћу се
поново родити!
(Сузана Кривокапић)
Leave a Reply