Киша љубави – Миленко Јосић

киша љубави

 

Из облака капи кише ишетале, 

трепавици милој засметале, 

на образ се страсно залетале, 

обрвице драге подизале,

враголасто вешто окретале, 

па весело мене сусретале.

 

А кораци брзи, лаки, поскакују путем, журе,

не слутећи да их капи, са погледом заљубљеним јуре.

Да је негде бар дотакне, свака јој се цела нуди,

по колену ил рамену, белом врату па до груди,

да овлажи усну њену,

и нестане у том трену.

 

Све су мисли процветале,

мирисним је цвећем окитиле,

око струка нежно обгрлиле,

па у себе жудно удисале,

с капима су бистрим скакутале,

од љубави силне превртале,

низ кишобран жељно нагињале,

лепотом се ока опијале,

откривале сврховитост света,

у радости невиног покрета.

 

Тад кораци замакоше,

с оне стране негде тамо,

чаролију однесоше,

и сад стојим ја ту само.

 

Све утихну, тек понеке, мени с лица капи мале,

ко трагови њени кишни, у барици сетно нестајале.

 

Да је врати кишу чекам,

с новом надом, зашто, не знам,

јер ни безброј кишних капи, не би могло то изрећи,

што из срца као река, њој би хтело сад потећи.

 

 

 

 

 

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  

  

  

Anti-spam zaštita - izračunajte koliko je: