КРИСТАЛНА СУЗА
Зора је.
и Сунце тек што
блиставо засја,
пољем се чује
већ жамор класја.
Ту пјесму –
што живот значи
ОН занесен слуша,
од радости
и милине
препуна му је душа.
Подне је.
Корача пољем
сав опијен
и ништа не слути,
случајно поглед
небом сврне
кад видје
облак жути.
Настаде тајац,
– утихну све
и природа ћути,
са зебњом у срцу
и страхом у оку
прати облак мутни.
Врелина зрака
притисла поља,
класје се повија
дрхти и њише,
диже се вјетар
црн и страшан
и пљусак –
јаке кише.
У трену том
– удари гром,
муња, муњу стиже,
од зрелих поља
остаде лом
у недоглед
да се ниже.
А, Сунце затим
поново засја
као да –
не бјеше ништа,
док ОН –
скамењен,
сред поља оста
као камена биста.
– На лицу тужном
кристална суза
од сјаја Сунца заблиста …
Leave a Reply