ЉУБАВ СЕ ЧУВА ДАВАЊЕМ!
Дала си ми све
што једно срце може дати,
био сам твој принц,
којег си у сновима својим звала,
ал’ ја те никад нисам био вредан,
душо моја мила,
прекасно сам схватио
да си ми сву душу своју дала.
Песмама те зовем
и преклињем милог Бога,
да врати ми снове,
које сам с тобом некад снио,
молитва за тебе
све више моје срце пара,
јер увидех касно,
какав сам према теби душо био.
Отишла си тихо, без речи,
само си ми нежан поглед упутила
и тада сам знао да ме још волиш
и да си ми све одавно опростила,
а задњи твој дах
који си на моје дрхтаве усне испустила
остаће заувек бол душе моје,
коју си без пола срца оставила.
Сад не могу опростити себи,
анђеле мој, ружо моја бела,
што не заливах с љубављу,
тако дуго крхко корење душе твоје,
не видех сунце љубави
које си ми безусловно из твога срца дала,
необасјано тим сјајем,
полако умрло би камено срце моје.
Ниси ме оставила самог,
као што ја тебе увек био јесам
и док над гробом твојим сад клечим
срце јако, јако боли,
заливајући ружу белу
нежан гласић ми запара изнемоглу душу:
„Не плачи, мили тајо,
знаш да добри Бого моју маму јако много воли.“
Ружице моја бела,
кћеркице моја мила,
радости живота мога,
не плачи, јер Божанску истину збориш,
давши себе твоја мајка
поста прелепи анђео бели,
јер љубав се чува давањем
онима које безусловно волиш.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply