МОЖДА 7
Молиш ме да пишем о љубави
о срећи, раном пролећу…
Желиш да ко руски романтици, о уплаканим музама певам
Можда чак и крвљу да риме слажем?
Али..не.. драги…
Мој је живот одвећ жив, опипљив и зао
Понекад се срећа срамежљиво кроз његове дане уплете
па се ко’ луда смејем и детињасто наивно волим
Тада сам сретна и рањива ко’ дете…
Можеш ме повредити речју,.. погледом само
а можеш ме и волети, очима мамити,
док ћу ја ко штене шенити и твоју љубав упијати,
чак, и ако је лажна…недовољно права
Ја ћу се правити да не видим, не осетим лаж у твом оку
И..волећу те онако, како то у својим песмама романтици раде,
али…не терај ме да о својој љубави пишем,..
јер,…она је само моја..и, можда…понекад и твоја,…
Leave a Reply