На извору тишине – Миленко Јосић

 

НА ИЗВОРУ ТИШИНЕ

 

На извору тишине цртамо речима сутра,

док се оне нежно преплићу и љубе,

загрљени венама црвени потоци теку по стенама,

стремећи циљу, у бесконачном се губе.

 

Месечевим очима грлили смо сенке наше,

и не слутећи да негде чека нас тама,

утонулих душа дубоко у истим сновима,

пролазност је неосетно писала по нама.

 

Загрљене очи као да све радости видеше,

изгубише искру тренутка у себи,

загрљене речи као да све нежности рекоше,

у сећање се утопише да нестале не би.

 

На путу вечности ветар времена носи,

на изглед хаотично, загрљена зрнца прашине,

откривајући час ову час ону стопу,

некоме другом у спомен на извору тишине.

 

Песма о пролазности и вечности, о нади да неки трагови морају остати.

Извор тишине – љубав сама собом изречена.

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  

  

  

Anti-spam zaštita - izračunajte koliko je: