Na izvoru tišine – Milenko Josić

 

NA IZVORU TIŠINE

 

Na izvoru tišine crtamo rečima sutra,

dok se one nežno prepliću i ljube,

zagrljeni venama crveni potoci teku po stenama,

stremeći cilju, u beskonačnom se gube.

 

Mesečevim očima grlili smo senke naše,

i ne sluteći da negde čeka nas tama,

utonulih duša duboko u istim snovima,

prolaznost je neosetno pisala po nama.

 

Zagrljene oči kao da sve radosti videše,

izgubiše iskru trenutka u sebi,

zagrljene reči kao da sve nežnosti rekoše,

u sećanje se utopiše da nestale ne bi.

 

Na putu večnosti vetar vremena nosi,

na izgled haotično, zagrljena zrnca prašine,

otkrivajući čas ovu čas onu stopu,

nekome drugom u spomen na izvoru tišine.

 

Pesma o prolaznosti i večnosti, o nadi da neki tragovi moraju ostati.

Izvor tišine – ljubav sama sobom izrečena.

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

38total visits,5visits today

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  

  

  

Anti-spam zaštita - izračunajte koliko je: