Неникли цветови – Миленко Јосић

 

 

НЕНИКЛИ ЦВЕТОВИ

*  *  *

Ти нерођен оста роде мој, 

неста безимен у вечни нетраг,

да неће дан угледати лик твој,

сведочи паклене звери крвави траг.

                                      *                                         

Непољубљено оде чедо моје,

цео живот ти се у сновиђење слио,

у мајчином оку не угледа своје,

и никад је срећну, радо загрлио.

                                                                               *    

Како дан ће нови, тамо осванути,

где с ужасом пуче тврд камен на пола,

срце ће се оцу, и душа згранути,

од неме страхоте двострукога бола.

                                         *                                              

Шта је зора без капљице росе,

што и гора без бистрог потока,

шта ли зраци без сунца доносе,

што и путић без дечијег скока.

                                                                              *  

Да му земља прве кораке дарује,

и бели му облак чело додирује,

цветно поље босе ноге да милује,

а ветрић му косу меку распирује.

                                                                               * 

отргнуте слике виде мајка и лице јој смире,

 кад последњег трена склопи са анђелом очи,

 сузе радоснице под капцима угашеним вире,

као да звер страшна на праг јој не крочи

.

Учинише то Боже, убивши и тебе,

у бесмислу стојим па и мене нема,

бол извире ту сад сама из себе,

камен на камену, хладном земљом дрема.

 

Проклето довека да је ово зашто,

што собом не носи своје мрачно зато,

с умрлим мислима бесконачно ћутим,

нови потоп,безвремени, У даљини слутим.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  

  

  

Anti-spam zaštita - izračunajte koliko je: