НЕРОЂЕНОЈ КЋЕРИ
Да сам те родила,
пролећа овог
имала би
шеснаест година.
Била би мој одраз у огледалу
ил’ очева слика –
то срцу остаје да се пита.
Да те имам,
било би неког да ме запита
кад се растужим,
где ми то душа скита
и да ли ме боли
време што пролази,
уз тебе,
ја бих лакше поднела
старост,
која долази.
Да смо наша хтења
с тобом остварили,
ти би оцу била мезимица.
Кроз кућу би лепршала
расипајући кристале смеха,
у очево се крило савијала.
Нерођена моја!
Сада,
када ни кајању више
није време,
када ме притиска година бреме,
признајем –
никада нисам успела да преболим
одлуку –
да те не родим.
април 2004. год
Leave a Reply