PAČIRSKI PUT
Po širokom Pačirskom putu
što se pružio srid ravnice
izniko korov i travuljina
i po di koji stručak titrice.
Ni salaši što nuz put stoje
nisu ko kadgod čisti bili,
oronili, ruše se sami,
u njima više niko ne živi.
Sve što je život sobom nosio
svi važni događaji
ko snoplje žita užadima
s putom su povezani.
Prošlo je vrime kad su drumom
kasali konji, škripila kola
jedna za drugim sve do varoši
a da se nije znalo ni broja.
Vukli su konji sa njiva ranu
pod teretom stenjala kola,
iza nji je ostala plaša,
uzak, usičen trag od točkova.
Po putu su se sigrala dica
bosa, rumena, živa
a prašina sitna ko puder
bila njim do kolina.
Kad se risari i risaruše
kasno uveče s risa vraćaje,
ruke bride od teškog snoplja,
mladost se ne da, pa zapivaje.
Razlivaje se pisme po putu
a svaka lipa, narodna prava,
te se pisme i danas čuju
al već odavno nema risara.
Mladi što su se dugo gledali
osićanja su stidljivo krili,
al drač kraj puta i misečina
toj su ljubavi svidoci bili.
Te jeseni su svatovi prošli
drumom u kasu punom,
karuce sjajne, pokrovci žuti,
pa ko da lete drumom.
Sad po Pačirskom širokom putu
mile kola sva uštrapana
na put poslidnji nose u varoš
jednog od salašara.
Savijaje se mokre grane
ko nimi pozdrav na ispraćaju,
prošo je brezbroj puta po suncu
zašto rominja kiša na kraju.
To plače nebo nad ravnicom
žali i dobrog domaćina
i što će mali salaš na dolu
postati ruševina.
Prošla su kola tragova nema
mutna ji voda u dolje spira
po širokom Pačirskom putu
vlada osama, muk i tišina.
Leave a Reply