ПОДЗЕМЉЕ
*
Над скривеним рушевинама подземног свијета
круже моји будни сати
ноћ силази са обале у тишину
у понору таме – засјењено умире сунце.
Преврће се небо у бунилу наопачке
свијест истину конзумира к’о хрђу
звук који живи кад се звук утиша
језиком љепшим од ријечи –
глазба која пријети птици!
Обала краде од понора путовање
у њему се скривају моја весла трула
мирис који шета између два свијета
траје и ако сплавари у прашини ка нигдје.
Овдје, на десној страни тјемена на лијево
елегантно понор почива ка’ маховина
дешава се вјетар у дубине што ме утапа
али земља ће увјек имати остатак мене.
Немогуће је обавити претицање мрака
збуњује визија свијетла у рушевини подземља
сијећам се свих тривајалних разлога
погођена смрћу у бесмртности умирања.
*
Leave a Reply