Подземље – Наталија Јанић

ПОДЗЕМЉЕ

 

И ЉУДИ, КАО И ГРАДОВИ,

ИМАЈУ СВОЈА ПОДЗЕМЉА

ГДЕ КРИЈУ СТВАРНОСТ,

МАШТАЊА И СНОВЕ,

ЈЕР НЕМАЈУ ХРАБРОСТИ

ДА ИХ ЖИВЕ ГОРЕ …

 

 

У једном таквом људском Подземљу

и  ја кријем истину о себи.

Понекад сиђем, с тобом лудујем,

што не бих могла Горе.

Оживим машту, грехове стварам

и срце своје, до краја отварам.

 

 

У Подземље силазим уском стазом

што је створих од чежње и снова,

к теби  стремим устрептала,

очију сјаних од жеље –  до бола.

 

ВИДИМ ТЕ …

 

На крају пута стојиш,

плећа широких, снажних груди,

кораке моје бројиш.

 

ГЛЕДАМ ТЕ – А СРЦЕ ДРХТИ КО ПТИЦА,

САМО ЈОШ МАЛО – СТИЖЕМ ДО ТЕБЕ …

 

Ноге ми рањене од оштрог стења,

руке трну, душа зебе,

                                         тако мало простора нас дели …                                          

                                                        

АЛИ …

 

Тескоба сива за срце уједе,

у глави тутњи ритам греха!

 

ЈА МОРАМ ГОРЕ – ЈЕР  ТАМО БИТИШЕМ!

ЗА ЖИВОТ У ПОДЗЕМЉУ,

ХРАБРОСТИ НЕМАМ.

 

Овде Горе, ја немам тебе

и не морам газити стење.

Не скривам очи од погледа неба,

широким путем могу да корачам,

слике из Подземља у души носим

и само у сновима тамо свраћам.

 

 

И ЉУДИ КАО ГРАДОВИ

У ПОДЗЕМЉУ КРИЈУ ТАЈНЕ СВОЈЕ

ЈЕР СЕ ОД СНОВА, МАШТЕ И ГРЕХОВА

И ЈЕДНИ И ДРУГИ, ПОДЈЕДНАКО БОЈЕ.

* 

 

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>