ПОДЗЕМЉЕ
И ЉУДИ, КАО И ГРАДОВИ,
ИМАЈУ СВОЈА ПОДЗЕМЉА
ГДЕ КРИЈУ СТВАРНОСТ,
МАШТАЊА И СНОВЕ,
ЈЕР НЕМАЈУ ХРАБРОСТИ
ДА ИХ ЖИВЕ ГОРЕ …
У једном таквом људском Подземљу
и ја кријем истину о себи.
Понекад сиђем, с тобом лудујем,
што не бих могла Горе.
Оживим машту, грехове стварам
и срце своје, до краја отварам.
У Подземље силазим уском стазом
што је створих од чежње и снова,
к теби стремим устрептала,
очију сјаних од жеље – до бола.
ВИДИМ ТЕ …
На крају пута стојиш,
плећа широких, снажних груди,
кораке моје бројиш.
ГЛЕДАМ ТЕ – А СРЦЕ ДРХТИ КО ПТИЦА,
САМО ЈОШ МАЛО – СТИЖЕМ ДО ТЕБЕ …
Ноге ми рањене од оштрог стења,
руке трну, душа зебе,
тако мало простора нас дели …
АЛИ …
Тескоба сива за срце уједе,
у глави тутњи ритам греха!
ЈА МОРАМ ГОРЕ – ЈЕР ТАМО БИТИШЕМ!
ЗА ЖИВОТ У ПОДЗЕМЉУ,
ХРАБРОСТИ НЕМАМ.
Овде Горе, ја немам тебе
и не морам газити стење.
Не скривам очи од погледа неба,
широким путем могу да корачам,
слике из Подземља у души носим
и само у сновима тамо свраћам.
И ЉУДИ КАО ГРАДОВИ
У ПОДЗЕМЉУ КРИЈУ ТАЈНЕ СВОЈЕ
ЈЕР СЕ ОД СНОВА, МАШТЕ И ГРЕХОВА
И ЈЕДНИ И ДРУГИ, ПОДЈЕДНАКО БОЈЕ.
* 
Leave a Reply