.
ПОЕТА
Негде
у мени
дубоко
искрица тиња
рода поетског.
А шта то вреди
и што то треба
кад лице бледи
уз кору хлеба
јер нисам рода богатог.
Сад опет
у мени
вихор се спрема
да уздисај понесе
у бескрајни жал,
искрицу што тиња
у мени
покрио је морски вал.
Дубоки валови
песму ми однели
да с њом играју,
а ја
на обали чекам
да се стишају.
Сад
љути оркан
неме уздисаје
простире по стази.
Ја пребирам
речи мазне
пролазник
да не згази.
Негде у мени
дубоко искра тиња
рода поетског.
Налет вихора
размахује маглу
ал нигде рода богатог.
И тек пред зору
бура се стиша
песма се роди изненада
ко летња киша.
Leave a Reply