ПОСТОЈИМ
Не гледај ме тако,
могла бих се сетити
да негде постојим,
па да изујем ципеле
и боса потрчим.
Не зови ме никако,
могло би ми се учинити
да звоно звони,
па да пожелим да дођем
и да молим.
Не смеј се тако,
осмехом кидаш тишину дана,
могло би се догодити
да ми осмех измамиш
па да се свом болу
насмејем и сама.
И не ходај улицом
у којој живи мој свет,
изгубићеш се у њој
само ако помериш
путоказ који није твој.
Не зови гласом што личи на звоно
могло би ми се учинити
да ме зове
и могла бих се јако уплашити.
Leave a Reply