Расли смо заједно – Габријела Диклић

 

 РАСЛИ СМО ЗАЈЕДНО

 

Посичени су курузи млади

једног лита прија зријања,

прво је дубок бунар ископан

сићам се добро, била сам мала.

 

Жуту земљу с највеће греде

знојни су коњи данима вукли,

зидови расли, моба радила

по читав дан су маљеви тукли.

 

На забату при самом врву

порцеланску су Госпу метнили

рад благослова, напритка, сриће

и да нас од зла и грома штити.

 

Никле су стаје, обори, чардак

ко из земље бачено симе,

у соби је, с влажни зидова

клијало жито те прве зиме.

 

У пролиће се сав забилио

пролистале су прве младице,

од тог вримена, салаш и ја смо

расли заједно усрид равнице.

 

Провели младост, слутила нисам

да му се ближи послидње лито

да ће поново шуштит курузи

ко да га никад није ни било.

 

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>