Растанак – Габријела Диклић

РАСТАНАК

 

Тамо ди дримљив мисец

чува тишину њива,

кад пивци кукуричу

почиње да свањива.

 

Јутро мриши на млико

и ватру пропаљену,

ајер окупан росом

струји кроз измаглину.

 

Тамо ди вриме мили

и лино дане слаже

и ди се „Фаљен Исус“

код сусритања каже.

 

Тамо ди дуга стане

у један поглед само

ништа ми није било

страно и непознато.

 

Ди мрише драч и зова

и мак у житу расте

ди се грлице чују

и ди се гнизде ласте.

 

Тамо сам и ја расла

свему се радовала

поуке о животу

чула и убардала.

Дитињство ди је стало

младост је наставила

ал је донела немир

њој су фалила крила.

 

 

 

 

Она је од живота

тражила више, боље

па јој постало тисно

широко равно поље.

 

Е, мој салашу били,

моро си и ти знати

да ћу се с тобом морат

једаред растајати.

 

Знао је он то добро

ал није говорио

већ се лагано, кришом

у душу приселио.

 

Једног пролића раног

трава се зеленила

ласте се враћале с југа

а ја сам одлазила.

 

Ал није било туге

суза нит опроштаја,

мене је вукла даље

велика свитлост града.

 

Нема кајања ни сад

нисам ја зато тужна,

мене осићај мучи

да сам остала дужна.

Заслужио је да му

због они срићни дана

на растанку од срца

искрено кажем „фала“.

 

Зато се у писмама

салашу стално враћам

то ја дугове старе

                   сад са каматом плаћам.

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>