РУЖИЦА БЕЛА
Ружица једна мала
јако се разочарала
када је сазнала била
да она није плава.
Од када је процветала
и раширила латице своје
схватила је ружа тужно
да оне су беле боје.
А тако је жарко желела
да и она у зеленој трави
лепо мирише и изгледа
као лепи зумбул плави.
И много је због тог патила
и била је много тужна
јер стварно је она мислила
да јако је, јако ружна.
Ал онда једнога дана
девојчица једна мала
пришла је белој ружи
и мирисат је она стала.
Како је лепа рече
и тако дивно мирише
од свог лепога цвећа
руже ја волим највише.
Убраћу те лепа ружице
и однети милој мајци
да је окитим и намиришем
ко у најлепшој бајци.
Знаш много је болесна
и много је, много боли
ал’ ти је молим те утеши
јер руже јако пуно воли.
А беле она воли највише
и увек је оне развеселе
каже ми да су и у рају
некад цветале руже беле.
Беље од најбељег снега
и мириса као у бајци
ружо ружице мила
замириши најлепше мојој мајци.
А ружици суза кане
па ороси латице њене
и најлепше мирисе испусти
на мајчине очи снене.
А мајци би много боље
кад ружу је уз лице свила
док низ бледи мајчин образ
једна суза се к ружи слила.
Натопивши латице њене
ружица још више замирише
и испусти сву своју љубав
да је не боли никада више.
А с јутром сунце обасја собу
и уми мало радосна лице
Јеле што румену мајку љуби
крај увеле беле ружице.
Мала ружа је пресрећна била
што је убрала мала Јела
и сад на небесима цвета
ко предивна ружица бела.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply