ТРАГАЊЕ
Гледам га
док седи ту
прекопута мојих очију.
Посматрам га
док ме обасипа даровима
како гладно упија мој смех
како га оставља мало и за сутра
кад не буде ту
прекопута.
Са даљине тако мале,
а опет бескрајно велике,
гледам како просипа своју љубав
коју не умем да сакупим,
па ми измиче и расплињава се,
јер је доживљавам као маглу
кроз коју не видим иза стварности
у трагању за човеком
са дубоким коренима,
и рукама пуним љубави
за четворо деце и још више,
са којим може да се дише
заједно,
у исконском ритму
без сувишних речи,
само уз осећање
да га имам
и да ме има.
Leave a Reply