УМАЗАНКО
Толико сам се смејо’,
док сладолед сам јео,
да од смеха сам пао,
и лице сво умазао.
А Жућа дојури одмах,
и поче’ ми лизатати лице,
што тати беше толко’ смешно,
да умало паде са столице.
А другари засмејани моји,
баш нису били пуно бољи,
јер су од смеха попадали,
до мене по зеленој трави.
А мали Пера у смеху поче’,
да виче да ће да се упишки,
што толко’ засмеја Марка,
да крене од смеха да вришти.
А од толикога смеха,
створи’ се тако смешна јека,
да је и озбиљан комшија Лека,
с бицикле скоро пао од смеха.
Тад исмејасмо се баш слатко,
па ни мама не беше тад љута,
и увек се насмејемо тој причи,
ма колико је испричали пута.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply