UTAMNIČENI STIHOVI
*
Utamničila sam stihove,
lancima okovala pesmu
sazrelu, da se otkine sa duše.
Razdevičila porodičnu sliku,
okrećući naopako kaleidoskop
starih dobro čuvanih,
meni dragih slika.
Pojavljuju se nestvarni
iskrivljeni, groteskni likovi.
Ne prepoznajem ih.
Ne znam šta bih s njima,
a ne mogu ni bez njih.
Ostajem bez reči.
Ja – brbljiva do mane.
Sada ćutim.
Zamukle su moje pesme.
Plačem. Čistim dušu.
Nisam kriva – mislim.
Nisam ni bez krivice –
konstatujem.
Možda sam mogla
da spasim nešto
što se spasti dalo,
ali protiv Božje volje se
ne može.
Ako rastamničim pesmu
boleće me.
Ako je ostavim okovanu
patiće ona.
Ja već patim,
I spremna sam
da platim račun,
ali život smešeći se
kaže – sve je gratis!
Kuća časti!
*
Leave a Reply