ВЕРУЈЕМ
*
Ако поверујем, да могу да верујем,
време ће стати за сва времена,
године прошле неће биће прошлост,
ни дан јучерашњи неће бити јуче.
Ако верујем да време је стало,
и да себе сачувам за некад мало,
неће ми моћи ни сузе доћи,
ни рука моја неће моћи
остати празна без нас.
Ако верујем да нам је вера иста,
и кад ме сивило дана обузме,
дани ми тада неће бити дуги,
у смирењу, у лутању по души.
Ако верујем да ти верујем
кад кажеш „Тако се помера гора!“,
и чврсто држим веровања твоја,
хоће ли то онда имати смисла
за прошло време што чекати
своје сутра мора?
Ако помиримо сва своја сутра
са овим данас и јуче
и престанемо да се боримо
са свим ветровима у нама
знаћемо тада јесмо ли ми
Ил’ је то ко други.
И биће светлост, не тама.
Ако помиримо сва стремљења
наша у једно,
онда ће једно да чека друго,
и време неће значити ништа,
јер једно без другога
и није ништа.
Јутра наша ће се обући у румена,
руке наше чиниће чуда,
а време ово биће само једно
и побеће туга за сва времена.
Leave a Reply