Земља без снова – Миленко Јосић

ЗЕМЉА БЕЗ СНОВА

 

Лаган месец тихо плови,

рађају се дечји снови,

чаролијом кроз свет бајке,

док их грле снови мајке.

 

Ал тад дођу неки људи,

што имају уске груди,

неки људи тако звани,

нечовештвом затровани.

 

ископају мрачну јаму,

па звездану ноћ у таму,

суноврате у страх снове,

све у мемлу и окове.

 

кад запева зелен гора,

златним зраком поврх бора,

све до ока крај прозора,

опет ко да бити мора.

 

опет дођу неки људи,

од зла света од зле ћуди,

ти створови истог лика, 

лажног Бога пакленога крика.

 

 

Опет други, вазда исти,

опет ружни и нечисти,

па се зори на мах суди,

да се оком мртвим буди.

 

Откуд стиже? куд гамиже?

Подла раса, злобног гласа,

с душом од ужаса.

 

давно било, па изнова,

угасише прегршт снова,

стару слику нова крије,

старом раном нова лије.

 

мили Боже, ти прозбори.

Што бездушну душу створи?

Не разуме душа проста.

Где одоше? Што ја оста?

 

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  

  

  

Anti-spam zaštita - izračunajte koliko je: