ГРОЗНИЦА ВУЧЈА
Сећам се још од малена,
песме коју једном писо’ је мој стари,
ал разумети тад још нисам мого,
шта му значе речи које пише,
разумећеш једном рече,
ал’ тад ме можда више бити неће,
зато чувај се сине од вукова,
а од грознице вучје понајвише.
Свако време носи своје бреме
и тешкоће многе зарад нашега спасења,
важне прилике и одлуке
у којима ће се показати којем бисмо цару служили
и да у том нам датом времену
изаберемо светлу или тамну страну,
да покажемо свој карактер
и да докажемо да смо овај живот заслужили.
На том путу животном
препрека и замки биће јако много
и вукова у јагњећој кожи
који теби наивном добри ће изгледати,
ал чувај их се јако,
јер болест страшну и неизлечиву они са собом носе,
заразну грозницу вучју,
с којом ће ти душу ђаволу црном предати.
Да би се заштитио од њих сине,
ти речи ове јако добро запамти,
препознаћеш их веома лако
као далтонисте за људска осећања,
полтронство и издајство зарад напретка
у било чему њима битном
и њихову добру глуму жртве,
након манипулација и лажних обећања.
Егоцентрична и осветољубива нарав,
добро скривена иза лажног смирења,
коју лако контролишу,
јер емоције и савест скоро ил’ уопште више немају,
непоколебљиво грандиозно мишљење о себи
и немање кривице нит’ кајања,
па тако супериорни без савести,
они наивне душе за своје жртве само вребају.
Њихов вечити мото је,
„циљ оправдава баш свако средство“
и можда доживите онај осећај,
„ко да вам је у леђа забо нож неко“,
због напретка у хијерархији,
користиће безочно нехумано оружје свако
и баш кад њихову подлу игру схватите,
они вероватно већ биће далеко.
Зло се са злим победити не може,
већ само разгорети пламен,
као кад би хтео да угасиш ужарени огањ,
угљем црним који уносиш,
ал’ ти можеш отопити залеђено срце
и душу хладну као најхладнији камен
само са Божијом љубављу
коју у свом срцу од рођења твојега носиш.
Уз помоћ оружија љубави и милости,
ти развит ћеш трпљење и смирење дуго,
и жал за тим душама продатим,
испуниће ти срце и душу са великом тугом,
знајући колика је велика бол Бога Христа,
који је зарад спасења нашега страдо,
а гледа како ђаво човечију душу,
отима и чини га његовим послушним слугом.
Гледа како човек грозницом вучјом заражен,
постаје и сам вук у јагњећој кожи,
који са себи сличнима шире свој утицај,
на друштво као наизлечиве ћелије рака,
наносећи лаковерним људима и човечанству
ненадокнадиву и страховиту штету,
зато опаши се штитом вере и копљем љубави,
јер борба твоја неће никад бити лака.
Опаши се брзо да не страдаш,
јер цар од овога света је пали анђео ђаво,
а његови симпатизери и верне слуге,
пакости ће ти увек спремати,
и смејуће се својој надмоћи,
над људима добрим које ће искориштавати,
храниће се њиховом тугом и патњом,
а душе добре ће све више тонути и венути.
А ти добар Христов војник буди
и Исусовом молитвом од њих себе заштити,
и тако окупан са љубављу Божјом,
ти утеши и подижи палу браћу своју,
доведи их на извор живе воде
да душу оснаже и да са њега увек могу пити,
јер без благодати и љубави Божiје,
не можеш победити на том бојном пољу.
Опстати невиној овци међу вуковима,
заиста никада лако бити неће,
зато се умудруј, стражи, врлински живи,
образ чувај и поштен увек буди,
сети се Христових речи,
„будите мудри као змије и безазлени као голубови“
јер само безазленост и доброта,
ће нас сачувати да опстанемо као људи.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply