МРАВИЋ МРАВ
Поранио Мравић мрав
да обиђе округ сав
и сакупи мало хране
да презими зимске дане.
Па се жури, и све хита –
кад угледа – зрнце жита!
Ту застане и брижно се
он запита:
“Xоћу л’ моћи без помоћи
жив са њиме кући доћи?!”
Упрти га на рамена –
(ништа лакши од камена.)
Ал’ да збаци терет тај –
свима сласни залогај,
неће боме,
па, макар се
леђа сломе.
Тегли терет, цури зној,
у том рече нетко –
“Cтој!”
“Шта то носиш?
Дај то мени!
И без трага брзо крени!”
“Јеси л’ луд
да ти предам
сав мој труд?
Него бриши,”
рече мрав
и заузе борбен став.
Па се стушти, нарогуши,
повуче му снажно уши
и уз тресак
доље сруши.
И од сада
добро знај:
“Никад туђе
не дирај.
Јер ће тако
благо мени,
проћи сватко
тко се лијени,
па туђега
труда плијени.”
*
*
Leave a Reply