Нико прида ме ишето није
да ме дочека, отвори врата,
ни гарова нема да кевће
око вратаца обрасла трава.
Стаза кроз шпалир вишања води
а од рода се гране савиле,
гермешкој тришњи листови жуте
овог пролића рађала није.
Креч су сапрали пљускови, кише,
отпало блато, окна сломљена,
чардак и стаје пусти и празни,
бунар закован, поклекла ђерма.
Са забата, ко барјак црни
поломљена леца ландара,
таванска врата промаја љуља
шкрипе неподмазана.
Оџак још стоји ал дим не куља
одавно ватра ложена није,
крушна пећ је, не само собу,
она је душу знала да грије.
Паучину скинем са врата
на авлији ми поглед остао
навру сићања, мени је оде
све тако драго, свега ми жао.
Ту ди сад ничу коров и трава
сватовска су се кола играла,
једна по једна у билом руву
на кућном прагу збогом је казла.
Опраштала се по обичају,
каруце су је чекале већ
марамицу бацила сузну
„Еј, широк Дунав, раван Срем“.
Пропињали се одморни коњи
и копитама земљу копали,
цилу ноћ се орила писма
свирали тамбураши.
Памтим згрчене сузе што кришом
с родитељског склизнуше лица,
испратили су три ћери с тугом,
а онда оде и мезимица.
Они у варош невољно оду
тешко је кућно оставит слиме,
више се никад свирка чут неће
нит завијорит свилене гриве.
С мрачног тавана, црног буџака
хук совољуге тишину пара,
ту тицу никад волили нисмо
кажу да она несрићу јавља.
Па ди ћеш горег јада, невоље,
салаш умире, копни лагано,
зарекла сам се, рич одржала
да никад више не одем тамо.
Срушен је кажу, ничега нема
осим жуте земље расуте
црне слутње сад су истина
курузи тамо, поново, шуште.
Leave a Reply