Њива на крај свита – Габријела Диклић

 ЊИВА НАКРАЈ СВИТА

 

Вриме риса, отац коси

сестра за њим руковета,

а ја мала ужа бацам

што су јутрос уплетена.

 

Њива нам је накрај свита

нигди лада у близини,

салаши и јабланови

назиру се у даљини.

 

Отац стаје, влаће трља

и с дланова пливу дува

са лица му мисли читам:

„Родило је, биће крува“.

 

Ципелице лањске, тисне,

жуљеве ми натирале

по рукама и ногама

црвене се танке плаше.

 

Оне ситне житне оси

у руво се свуд заболе

па пецкају, само жаре

ко копрна и још горе.

 

Ладна вода у ђугама

смлачила се још до подне,

сунце грије ко катланка

кад се у њој жмаре топе.

 

За шараге завезани

и коњи на сунцу пате

копитама земљу мрве,

ржу, фркћу, репом млате.

 

Често гледам на крај њиве

примиче се мргињ ближе,

бар да сутра, накрај свита

не морамо доћи више.

 

Косићемо ко од шале

оно жито код салаша,

биће мобе, подновања

ладне воде са бунара.

 

Враћајућ се кући касно,

док су кола клопарала

на небу су звизде сјале,

 ја бројила па заспала.

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>