ПУСТИ НЕКА БУДЕ
О Господе,
зашто не смем, да га волим …
Толико је чежње скупљено у мени.
Дозволи да кажем, дозволи да молим …
Да отекнем сузом, што грца у мени …
Док му пружам руку, боли ме тишина.
Толико је љубави згрчено на длану …
Толико је живота спутала таштина,
а шта смо све несвесно, скрајнули у страну.
Сад кад свесно живим, тренутак што траје,
гледам сузно око, што део је мене.
Душа препознаје близаначку душу.
И у трену ту су старе успомене.
Ти не схваташ љубави, зашто сам ти блиска.
Зашто затрепериш кад ми чујеш име…
Пусти нека буде, одувек је тако…
Настави да трајеш ко делић суштине.
Leave a Reply