СХАЛОМ
Бејах некад давно.
Угасише ме…
Ископаше очи,
исчупаше језик да не вичем
Напунише очне дупље песком,
док ме живу затрпаше мртвима
Бауљам по телима, заплићући се о удове до јуче живих скелета
Вриштим у грлу, дечијим гласом, немог анђела
Обливена сопственом крвљу,
нађох се пред ножем крвника који ме закла
И тако сада…међу вама живим
Другачија, никад видљива…мртва, своје мртве оплакујем,
чекајући да се опет родим и свог крвника по очима познам,
и тихо му шапнем СХАЛОМ..опет сам ту….
Сами.
Само ти и ја….
Leave a Reply