*
О садржају романа „Снаш Ката на мргињу” укратко
Снаш Ката је жена са салаша, јел се још само тамо сачуво буњевачки обичај да се удатим женама исприд имена додаје „снаш”. Већи дио њезиног живота припада прошлом вику. У њим је провела дитињство, младост, нејлипше године живота. И данас она живи на салашу, малко измакнута од савримени токова живота, ал има сазнања о њима. У својим промишљањима прави поређења измед кадгодашњег и садашњег вримена. Првом се враћа с носталгијом, у другом живи, а измед њи је невидљива, танка нит, мргињ који ји дили. Снаш Ката је књижевни лик, насто из жеље да о женама које сам познавала и доста тог чула напишем роман. Те брижне, вридне и радне жене које су биле чувари и подупирачи кућног слимена, а увик у сени домаћина, газде куће, по мом дубоком увирењу заслужују велику зафалност и поштивање.
Жена налик снаш Кати је све мање, вриме „с оне стране мргиња” отиће с њевим одласком у заборав. Салаши се руше и нестају а оно „снаш”, што је већ одавно у вароши замињено с „тетка”, једва да се мож чут у селу а још мало па на салашу нећемо имат коме каст. Ал, бар да се подситимо на оно, наше, што је кадгод било. Да у сићању сачувамо зрнца кадгодашњег живота, навика и обичаја од нехаја.
Можда ће одломак из романа под насловом „Снаш Ката у вароши” најбоље дочарати лик снаш Кате.
СНАШ КАТА У ВАРОШИ
Не знам јел се и вама чини, ал ја би рекла да се Субатица здраво проминила. Уређена и липа јесте, ал канда више ништа није на старом мисту. Можда то мени само тако изгледа зато што не долазим често. А и шта ћу кад и ми у Бајмаку имамо и шпецерајске дућане и пецу, и доктора, и патеку. За варош триба, борме, доста новаца. Прија који дан невоља ме натирала, па нема друге, већ на воз, па у варош. Прво одем право у болницу, а нуспут ме уватио ники стра, па ни жива, ни мртва. С овом мојом болом, што је вучем годинама, мора да је штогод озбиљно, јел да није не би ми доктор исписиво упут. А шта ћу ако ми кажу да морам остат на болничком личењу, а, вамо, на салашу мали пилићи, пућићи триба да се легу, ко ће краву музит и башчу пливит? Шта ћу ако кажу да ће ме оперисат? Ко зна шта ми све није прошло кроз главу. А знате шта су ми казали? Да ћу на ред за приглед доћ кроз два мисеца .
Ја натраг у варош, па ни не знам јел да се срдим што ме нису пригледали, јел да се радујем што нисам морала остат у болници. Онда одем у пореско. Цидуљу од послидњег фртаља јел ми нису послали, јел је циркулан дигод иструнио. Само нису они више у Варошкој кући већ на Корзову. Тамо њим је и благајна, па још кажу:
– Платите ома да не буде камате. Моја бола, значи, мож чекат два мисеца, а порезари ајак!
Сунце пригријало, а на Корзову поизнесивали астале и стоце, па још наткрилили да направе лад, ко на проштењу! Боже, што има доспивеног свита, шта би било да је каки светац! Свирка трешти, чини ми се још и сад ми брује уши. Гледам оне цуре, јел млађе жене у краћушним блузицама, подикојој се, да извинете, пупак види. О сукњицама да ни не диваним. Од ове моје би се халватно могло искројит двадесет таки. Мождар и мало кажем. Та, и од обашве би се могла направит једна така од педља. Ал, да не гришим душу, не стоји то њима рђаво, на њима би и џак да навуку липо стојо кад су младе и липе! Нисам ја против моде, нит чангризало коме све смета, већ ми ништа жао што није била така мода кад сам ја била дивојка, па би се напромињивала и наносила рува. У ова наша широка и дугачка триба тушта метери. Ал, сад, ето, пајска сукња се искрзала, паркетска подерала, црно сукнено руво мољци прогризли, а цицано само што се држи. Па ништа, јалте, не мож вично трајат.
Новаца ми није баш здраво остало, ал до воза имам вримена, па барем да разгледам по дућанима пошто је шта, да знам која би ми свота трибала да се мало заодијем. Забадава се шетам тамо-вамо кад тамо ди су кадгод биле “На-Ме” од њи нема ни трага. Тиснем у једну радњу, видим сашивену одићу, па ћоретам оћул опазит трубе несашивеног рува. Пита ме један деранац:
– Мајко, јел можем штогод помоћ?
– Та, ништа, кажем и изађем.
Како ме то, помислим, на салашу когод не пита, нашла би се не једна већ дви мотике, ал ње се нико не лаћа. Не вриди да тумарам, когагод морам питат. Не би да сметам онима што сиде за асталима, а нит да заустављам оне што журе, већ опазим нику жену, могла је имат тако ближе четрдесетак година, како иђе лагацко, загледа излоге, обзире се, и од досаде лола тамо-вамо.
– Извините – реко, – јел би ми знали казат ди би могла купит паркета?
Видим рада је помоћ, па ће:
– Класичног јел модерног?
– Вид сад, није ваљда паркет дошо у моду кад је одувик био намињен сиромашкој чељади.
Кажем јој да ми триба онај обичан, прост, ал само да је јак.
– Па њег можте наћ у дрварама, а оне нису у центру.
Видим нисмо се споразумиле.
– Не мислим патосират собе, већ руво куповат. Пробам питат другачије:
– Кажите ми у којем би дућану могла наћ пају?
– Ја, – она ће – знам двојицу-тројицу, само мислим да ниједан није трговац. Ал враг би знао, људи се данас свачим баве.
Како да јој објасним да не тражим рефеша већ радњу, па јој почмем ређат и што ми триба и што ми не триба: конафас, сукно, цајг, крепдешин, свила, плиш…. Клама главом, помислим добро је, кад ни пет ни шест она ће:
– Јел на метер, јел на килу?
Руво на килу, то још у животу нисам чула.
– На метер, на метер! – кажем дваред да ме добро чује. Сад се она нашла у невољи како да ме упути на право мисто, јел што год ме је питала, одмањивала сам главом да не знам. Пита прво јел знам ди је ника банка. Истина, док сам тражила “На-Ме” прошла сам крај сијасет банака, има ји на сваком кораку, на свакој ћоши, ал ко би њим свима имена убардо. Помислила сам, мора да варошчанима здраво добро иђе, па само броје и врте новце. Онда ме пита знам ли за нику пицерију, па за кладионицу, кафиће и за ники факс, макс, такс. Ми би такло могле до сутра, ал, срићом, њој зазврчи телефон у џепу. Јави се:
– Ћао, ма нема фрке, у центру сам!
Ја се онда ома окренем, ал њу онај, с друге стране, изгледа, не чује добро, па се она дере у ону шкатуљицу:
– Ајде, љубим те, скокни на једно пиће! Чекам те код Ненада!
Да нисам својим ушима чула, не би вировала. Свршена жена, у срид билог дана, она тог с друге стране зове на пиће. Човика цигурно не, с њим мож пит и код куће. Сад, не кажем да се, у цилом Бајмаку и околици, не би могла наћ така жена која воли потегнит из чаше, јел мало шарат, ал то гледа да забашури, а не да удара на сва звона! Кажем само, ал заправо шта се то мене тиче, имам ја моји брига прико главе.
Прошла ме воља за тражењем дућана, а и ноге ме заболиле, па се упутим на станицу. Добро је, мислим се, ди су све друго испримишћали, што су бар њу оставили тамо ди је била.
А не звала се ја Ката ако ови дана не скинем фунташ с тавана и не измирим левеш и кецељац, и сукњу, и скуте.
Само, знате, чега се бојим?
Док ја не скупим новце, да ће руво почет мирит на литре.
Пошто мојих књига у књижарама нема, заинтересовани их могу набавити путем контакта на број тел. О24/552 138.
Leave a Reply