ЖАЛОСНЕ ВРБЕ ’73
Узми ме на длан, као пахуљу..
крхка, у твојим рукама,
заувек нестајем топим се…
Твоје су речи ватра,
догоревају у мојим ушима боли…
погледом ме ломиш, као грану жалосне врбе
савијаш и убијаш полако..
ни врисак не чујеш, превише је тих..
у мочвари наших двају живота
осећа се неописив смрад
онај тешки трулеж неистине
и окренутих леђа..
Leave a Reply