с.к.о. – 2017.

2. страна

Име и презиме:       МИЛОЈКА ЈЕЛОВАЦ

Место:                           ПЉЕВЉА-Црна Гора

е-маил:                          milojka.jelovac@gmail.com

Биографија:

МИЛОЈКА ЈЕЛОВАЦ рођена 1963г. у општини Пљевља гдје и сада живи. По професији је саобраћајни техничар. До сада је издала двије самосталне збирке пјесама Ластавица и Молитва која је проглашена збирком 2016г.града Ниша при Ук Бранко Миљковић. Добитник треће награде за љубавну поезију у Барајеву. Издвојена у дванаест пјесника модерне поезије  у Српских књижевника града Љубљане. Добитник преко четрдесет заједничких зборника и исто толико захвалница итд. Преко стотину наслова налазе се у заједничким зборницима. Добитник Благодарнице Хиландара. Још три збирке пјесама спремне за штампу. У штампи трећа збирка.Члан свих КУ Србије Црне Горе,Републике Српске и окружења…

    ***************************

1. ДУШО МОЈА

Душо моја само мирно спавај,
ја ћу снове причувати твоје,
остави ми мјесто на јастуку,
да на груди привијем се твоје…

Ево дуго под прозором стојим,
чувам стражу и пој птица чујем,
похитаћу у загрљај теби,
да љепоту топле ноћи снујем…

Прозор ћеш ми тихо отворити
слетјећу ти ко ласта са југа,
и под небом кад се усне споје,
из мог срца угаснут ће туга…

Кад ти главу ја на груди спустим,
и утонем у сан за ким жудим,
мирно ћу ти у наручју спити,
само тихо немој да ме будиш…

2. ЈЕДАН ПЈЕСНИК

Када свјетлост разасипа зраке,
да растјера тмину а свуд је тишина,
један пјесник уроњен у стих,
пише о љубави у својим мислима…

Све његове речи из дубине теку,
тијело му дрхти а очи су влажне,
чије ли те усне мјесто мојих љубе,
док су моје уморне и празне…

Успомене боле превише их има,
уморни кораци унутар су мене,
пепео и прах остао је само,
у очима сузе усамљене жене…

Црнило живота попут јата птица,
на обале моје слеће у прољеће,
срце пуно јада све магла и дим,
само пјесник сања о данима среће…

Умирим тренутке изгубљене наде,
желим само да ме неко воли,
и слова поломим по белом папиру,
а душа и даље непрестано боли…

И ову сам пјесму исписала сада,
о љубави једној и пратиљи тузи,
пјесник пером шкрипи омета тишину,
чекајући љубав да му се придружи…

3. КИША МЕ БУДИЛА

Јутрос ме зором киша будила,
уморан санак сломио тело,
сањала чекала а опет сама,
када би само ти доћи хтео…

Свака ми капљица мамила сузу,
залеђен осмјех овога јутра,
немогу више надање звати,
и чекат нека лијепа јутра…

Јесен у мени пробуди жељу,
да будем цвијет твога живота,
пахуље снежне прекрише земљу,
мени од среће ништа не оста…

Само ћу писати још дуго дуго,
нек љубав траје макар у причи,
можда на свету постоји неко,
ко мојој души бар мало сличи…

Ниједно доба годишње није,
за мене нешто посебно ново,
ти живиш далеко љубави бајна,
само ми писање остаје ово…

Знам да ћу једнога дана,
макар у бајци бит срећна и ја,
на небу ипак постоји звјезда,
која само за мене сија…

4. ДАЛ САМ ГРЕШНА

Дал сам грешна,
јер те пуно волим,
у ноћима бесаним,
у сцу ми гориш…

На јастуку меком,
с наслоњеном главом,
ту замишљам тебе,
и волим те крадом…

А уснама жедним,
приносим кап воде,
пољубих те њежно,
а ти ми већ оде…

На рубу чаше,
дах твој бијаше,
тежак уздах се оте,
ех мој животе…

Желим да ти се дам,
а пута жеља оста,
обуздавам страст,
љубави никад доста…

И све нестаде у трену,
тежак уздах се оте,
и тихо рекох себи,
ма иди проклети животе…