Завјера цвијета – Дражена Ткалац

 

ЗАВЈЕРА ЦВИЈЕТА

 

 

Када чудовиште простире своју обману

Претвара се у цвијет што расте испред вас.

Тај цвијет пун отрова,

Скривен у привиду обећава

у истинитости

Љубав ко’ насиље.

Да’л се усудити сумњати

у лажност осјећања,

Ватром сумње спалити 

Што наслут указује?

Тај цвијет говора,

призора и покрета,

Цвијет ријечи

што расте на наковању пресуде

Не признава право оку

у дну видљиву истину.

Очекује да заспите  – да би вас пробудио

у паралели непостојећег

– наочиглед испразном

Обесчашћене

у врту напуштеног свијета.

Покушава пресадити осљепљен плод

у бршљен таме

– чин сувише празан за ваше будно срце.

Има једна спознаја коју не умије укротити;

мртви посједују доказ мириса што издаје изнутра.

Зар та празнина

што освјетљава пут сопствене смрти

да поведе за собом путника

што не мјења пут за путовање?

Тко има своју ноћ,

завјеру против срца слути!

 

Онај што издаје пашће мртво

на сопствено дно опустошених вртова.

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>