СИНОВИМА
Свитаће идаље нова јутра,
тиха и још снена.
Птице ће дозивати сунце,
а ја ћу вршцима прстију
закуцати на врата ваше собе.
Знам, одговориће ми тишина.
Насмешићу се свом гесту нежности
годинама навикнутог буђења
уз ваше гласно гунђање.
Неће бити гужве код огледала,
на столу заборављеног опушка у пепељари
од цигарете, испушене пре спавања.
Све ће бити тако тужно уредно.
Један по један, обојица одосте.
Са собом сте понели своје навике,
своје осмехе, своје огромне ципеле
и мирис скупог парфема “ фор мен”.
Остављам затегнут столњак
на кухињскомстолу,
и вазу са осушеним цвећем
што подсећа на лето.
Ујутро затичем све на истом месту.
Требала бих бити задовољна, а нисам.
Толико простора и празнине,
а ништа није померено са свог места.
Само сте обојица отишли да у новом дому
огрејете зидове својим присуством.
Leave a Reply