„ПУТУЈУЋЕ МИСЛИ„ – Дивна Лулуић Јовчић
.
ПУТУЈУЋЕ МИСЛИ
Пред оком покретне слике
дрвећа, кућа…
Беспућа…
Сунце се за облаке скрило.
Нека студен,
као јадно куче
у грудима мојим се свило.
У процепу између сутра и јуче,
у паучини сумње,
ослабљена,
више девојчица него жена
у мени плаче.
И шта нам сва искуства значе
када тумарамо тражећи спас,
а не чује нико тај болни крик.
Камоли глас.
И питам се ваздан,
да ли је човек,
овако мали
за срећу или за тугу саздан?
А, ипак,желим да пратим дúгу 
и верујем да на њеном крају
заиста благо постоји!
И да се броји
Само тренуцима љубави и среће!
Leave a Reply