ОПРОСТИ МИ БОЖЕ
Отима време
још један ми дах
ја знам да сам ништа
само земљани прах
животни ветар
већ ломи ми кости
а смрт једва чека
кад ће моћи ме пробости.
Убиру греси
плодове своје
себичне страсти
одар ми кроје
болести опет
победе нижу
паклене змије
по души ми гмижу.
Сокове тела
отрови пију
изречене речи
савест ми бију
жеље и сласти
ме вуку по блату
крхка душа се губи
у мисленом рату.
Без заклона, луке
на пучини страдам
у дубоки вир
тонем и падам
неразумно срљам
безумно гинем
наслаге греха
не могу да скинем.
Бијем се са страшћу
борим се са собом
састављам ковчег
над својим гробом
милостивом Богу
се лицемерно молим
да опрости грехе
које изнова творим.
Ко блудни син
срамотим Бога
смрадан и гнојав
радујем злога
ругам се животу
ђаволу кадим
самом се себи
све више гадим.
А Бог опет ме трпи
опет ме воли
опет опрашта, љуби
да се покајем моли
да пустим га у срце
да исцелит га може
опрости ми Христе
опрости ми Боже.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply