с.к.о. – 2017.

1. страна

САДРЖАЈ:

1. страна: СПОМЕНКА ДЕНДА ХАМОВИЋ (биографија)

2. страна: МИЛОЈКА ЈЕЛОВАЦ

3. страна: ДУШАН ЂОРЂЕВИЋ       

4. страна: ДУЊА ЂЕДОВИЋ 

5. страна: АЛЕКСАНДРА РАДОВАНОВИЋ СТАРОВИЋ

**************************************************

СПОМЕНКА ДЕНДА ХАМОВИЋ

****************************************

1. ОСЕТИ

У погледу ти пијавице
И сунце је источно,
Хајде додирни ме

Муком усана тих стиснутих
Да изгризем ти из грла
Киселог нара свилом оклопљена зрна

И смоквама се насладим
Распуклим, презрелим,
У жудној тој души знам расту.

У рукама ми спавају змије,
Ватрене, грабљиве,
Жеља југа врелог их греје

Око тебе свијаће се и сладом тровати
Да горка река у заборав тече
Док жудња спаја далеке обале.

Срце ми је планина с дивљим зверињем
А у грму питома срна склупчана спава,
Не плаши се дивљине

Осети да је варка, а истина срна питома,
Залутала у светло ти ока
као лептирица трепери.

Тражи пут уплашена,
Тражи пут занесена љутим зрнима из нара
И сладом отрована из неубраних смокава.

Осети ме – додирни!
Додирни – да оживим те!
Додирни – да оживиш ме!

2. ПАМТИМ

Лик твој лута
Кроз маглу ока

Осетих
Уздаха ти крила

Осетих
Руке ‒ гране брезе

Осетих
Нежни додир усана

Осетих
Тела понирање

Јер још увек воли
Срце моје тебе

Али огњени бич смрви
Жеље наше семе

3. ЖЕТВА

Из таме ти ока лед и жар
У души ми ствара дар мар
Из срца зову сјаје сете
Певају плешу искре лете

Крила шире сиве препелице
Врцају мед вредне пчелице
Уснама лизни трагове слатке
У поље надања улиј сне жарке

Срећа немира и сјај надања
Сеју у жеље из срца семења
Искласају жито зраке сунца
Клас пада откосом жетеоца

4. РУДИ МИСАО

Израсла нада млада
Из кошуље од леда
Заспале очи ноћи
Угасле туге моћи 

Мисао руди сетна
Лута путања њена 
Небо гранала дира
Жеља медених хора
  
Тела звезда напила се  
И руке медене лепе се     
А ноћ испијају усне ‒
Сад мисли пламте пијане

***

5. ВОЛИ, НЕ ТРГУЈ

Извиру из младости жеље
Отварају у крви гејзире
Избијају у топоту срца
Сном те грле до врхунца

Врелином у мени запевај
Расанулој гнездо свиј птици 
Залепршала је крилима теби
Жуд пустињска отвара двери

Узбери плодове неме душе 
Замри у зову пути чедне 
Не броји трептаје жудне 
Трговац срцем све брише

6. ПОМИРЕЊЕ

У мимоходу црне и беле сене
Оплакују своје жеље остављене
У реци живота сан хучно јеца
Копни дах наде изгубљеног срца

Време је стало да дах сване
Да тама у светло утоне
Да суза у живот осване
Да сломљени сан песму гране

7. ВОЛИМ ТЕ

У миру голубице – знаш
Ватрене ноте спавају
Хајде, пробуди их
Угнезди у мисли

У душу сложи
И започни музику срца
Прстима од сунца –
Позивам на плес!

Желиш ‒ знам
Да ти руке свијем око врата
Сјај страсти утиснем у зене
А песму пути излијем на усне

А не знаш да ноте су –
Волим те ‒ волим!

8. ЉУБИМ ТЕ

У сребрној шуми
Језеро светлуца
Вода од меда и леда
Мирно се таласа

Буре ми у њедрима
Од трња и ружа
У слике претвара –
Боле ме и воле

Срце те љуби и руке грле
Јер знам ‒ осећам
И кад болиш ме –
Волиш ме

***

9. ГЛАДНЕ ПТИЦЕ

Сенка сам која те прати
И за љубав твоју живи
Окрени се ‒ обликуј ме
Утисни у мисли

Жудњом ме дотакни
Цвркут ноћни нек’ је води.
Знаш она песма птица
Гладних наших

Руке ми свиј око врата
Почни корацима танга
Усне ћу на уво да ти прислоним
И лед векова дахом отопим

У срце ћу медено саће
Цело да ти излијем
Загрли ме тајном тишином
И ћути ‒ само ћути

Предај срце игри
Па у корак валцера утони
И љуби ме, дуго, дуго…
И љубићу те, дуго, дуго…

10. ГНЕЗДО

Срце те гледа ‒ жеља милује
Плетенице челичне расплиће
Нежно гнездо сан у оку свије
Птићи се легу – поглед цвркуће

Од птичјег цвркута сунце гране
Озелене се драга сећања
А несташни додири их нахране
Из давних нам скривених лутања

11. КАНЏА РАТА

Зграби на стихију сећање
У крви изворе отвори
У крви поноре отвори
Канџа крвава
У срце заривена
Копа немилосрдно
Крв шикља
Бол стеже
Дамари вриште
Делићи искинути
У чељуст времена теку
Халапљиво их она дроби
Ждере хладно и сласно
Живот дане лије
Бедем нада диже
Брану душа зида
За хук невида
Он стеже и рије
Суза га купа
Не вида –
Умири
Бол се грана
И у мук слије

12. ЗАБОРАВ

Сунце из твог ока
Кишу је свило у лепоту дуге
Лук у мислима трепери
Песму нечујну пева

Осећања грабе за груди
Жеље заиграју
Мед у срце лију
Небо и земљу споје

Рој пчела је на пути –
У загрљају слатком
Трен заборав влада
А живот је трен снен!

***

13. БИЛО ЖИВОТА

Песма је сва осећање
Уздах душе песникове
Загрљај била живота
Времена и неумита

Песма поету милује
Сузе и осмехе грли
Гледа он грбаво време
Пева живота суштине

Песма је ковчег од злата
У драгуљ срца опточен
У њој су сузе кристалне
Времена бодље сложене

Песма је кажу и врећа
Боду трске осећања
Време иструли конопе
Грлу времена су даћа

Песма златна вечно сија
Из срца драгуљ заблиста
А вреће иструли време
Сече трске и конопе

Муње времена шибају
А песме душу милују
Вредности увек опстају
Ушћа у изворе лију

Песме силом не певајте
Уздах душе не вређајте
Мелеми су песме златне
Сила згази осећање

Песма је начин живота
Песма је дах осећања
Песма је извор и ушће
У песми је уточиште

14. СУСРЕТ

У предвечерје живота
У багремовој крошњи
У тој белини мирисној
Свио си жељама гнездо
Кад почео је сјај да опада
Са мисли дугиних боја
А страсна крв да тамни
И у камење се груша

Полетеле су птице беле
Из недара ми заспалих
У оку твом класје
За кору хлеба траже
Нахранио си их
Крилима те милују
И срцем грле –
Теби песме певам!

15. СРЦЕ

Чекам те вековима
Да отопиш лед у срцу
Звезде успеш у жеље
И тетовираш
Уснама nа грудима
Волим те ‒ Волим те!

Љубав се зовеш
У сенку ти се стапам
Да пратим те увек
Да ме осећаш увек
У сјај ока
Да ти се уткам!

16. ФИЛИГРАН

У очима ти сене занесене
Уточиште су тишине вековне
Крију те морске дубине тајне
Благо оковано лађе похаране

Дланове завукох у дукате златне
И сјајне изатка срце филигране
Сијају ноћу кад у токе небесне
Утапам бучне, а неме тишине

У том сјају злата певају сирене
Чујем их ‒ све ми немани опчине
И охрабре да разиграм дане
Које скроји живот а ненадане

***

17. У НАМА

Прислони ми срце на груди
Да из мутног ти ока
Све туге попијем
Сунцем их обасјам
И претворим у страст

Веруј ми да мелеме
У рукама пустим имам
И топлином ћу груди
Све ледене испарити капи
Под капцима ти мразним

Оцветаћу их чаролијом
Да поља ледена замиришу
Да пољубаца уберемо букет
Увенути неће никад ‒ хајде
Прислони ми на груди срце!

18. САН ЈЕ СТВАРАН

Видим да ти нема суза
Клиза на усне ‒
Пијем је

Видим да ти вир мисли
Вјеђе скупља ‒
Моја рука не да

Видим да ти на длану
Чвор туге спава ‒
Милујем га

Видим да ти на грудима
Трепти жеља ‒
Грлим је

Видиш ли да моје груди
Дрхте над твојим ‒
Сан је стваран

19. НЕВИНЕ БЕЛЕ

У грудима ти из пелина
Ружини пупољци ничу
Најлепши, мирисни
И разнобојно цветају

У ту богату башту
Преко плота завирих
Бедема каменог високог

Опи ме мирис лати црвених
Заслепи зене сјај сунчаних
И у невине беле
Срце спустих

20. СЕНКЕ НОЋИ

У овој тихој ноћи
Наше очи
Говоре

Цветају нам мисли
Док лептири немирни
Лете

Жеље нам се уплеле
У грабљиве руке
Хрле

Две сенке у ноћи
Таму дана гасе
Пламте

***

21. ТИТРАЈИ

Пева голубица бела

Младост

Пршти ватромет

Поглед

Дуга се свија

Жеља

Муња дрема

Страст

Копље црвено

Љубав

Пој славуја

Ноћ

Гнезде се вране

Врисак

Загрљај дана

Равница

Све ушћу тече

Живот

22. ГАЛОП

Галопира белац у крви

На шарцу је сете звон први

Вранац у сузу осмех смрви

Тројства утрка у крви жрви

У тркању дани изгарају

Јахачки коњи галопирају

Утрка тројства нема предахе

Смирује жито жића уздахе

23. БЕЛА ПТИЦА

Тог дана је из ока ти зрака

Распевала мук сивих корака

Стопио се наш ока блесак

У времену оста отисак

Насмејаног се сећам сунца

Обале и ужарених зрнца

Галебовог крика, твог поја:

Ти си моја…ти си моја…

На плажи су нам тела плесала

Додирима пут страсним клесала

Прхнула птица, сунце је пила

Ал’ киша јој је крила стопила

Зимна киша лије, не престаје

Сећање на твој загрљај траје

Слике још горе и зову снажне

Бришу очи од кише још влажне

24. НЕ ИДИ!

Утапаш ми се у зенице

и у жељу тонем ‒

али нећу да ти признам!

Лептир ти је пољубац

и шарган љути ‒

али нећу да ти признам!

Руке те грабљиве

топе ми мачеве ледене ‒

али нећу да ти признам!

Тело ти је змијски вијуг

и врелина пустиње ‒

али нећу да ти признам!

Извор жеље твоје

у врело се утапа моје ‒

али нећу да ти признам!

Хеј! ‒ Не иди!

Све признајем!

Окрени се!

Воли ме!

Не иди!

Воли ме!

***

25. НАИСКАП

Удахни ме и пиј
Трен овај имамо
На путу без знамења

Уснама чула охрабри
Пиј ме ‒ гутљај по гутљај
Опијаћу те док не пожелиш
Испити ме наискап

Разгранаћу руке
Покорно те загрлити
И утиснути сан у јаву

Отопићу пољупцима лед
Потражити ме у теби
Запливати у рекама твојим
И улити нас у Месечев осмех.

26. ИСТОЧИ

Сунчана сабља пружа се златна
Плач изгорела сече времена
И жељна сеје у поља житна
Да храни птиче крила сломљена

Кљуцај, кљуцај птиче мило
Са ожиљком ти цвркући
Видај житом ломно крило
Нек бол у смех пој изручи

Из сунца цвркут птице извире
У осмех река бола увире
Те две сестре ће слити токове
Обе у светло звездано плове.

27. ЗВЕЗДЕ СЕ БУДЕ

Под крошњом поносне тополе
Мисли се боре, скрушено моле

И пада чемерна копрена самоћи
Уздах се предаје љубавној моћи

У загрљају нежног бића
Да ли сна или младића

Распупољала се недра жене
У пупољке из жеље и стене

Моја си млада дрхтава срна
У шуми дивљој уграбљена

Не дам да те та опколи сета
Нек росна ти душа мени цвета

Волим младог сјај ти ока
Изронила си из вечног мука

А ја гладан одавно сних
Те звезде из очију ти сетних

Нек наше птице високо лете
Да из поља коприва узлете

Украдимо од живота осмех
Небески лет никад није грех.

28. КАМЕНИ УЗДАХ

Из додира зена птице беле и црне
Певају песме умилне љубавне
Упију срца тонове нежне и болне
И излију их у наше душе жељне

Жеље две душе ти тонови су сплели
И пољупци извиру, пут се пали
Шири се ватра ‒ слију се додири
Путују, лудују ‒ тај плес се ужари

У срцу је жар ‒ на телу твој длан
Под хаљином уздах је запаљен сан
А жеље греју и ватре из очију
И усне нам сјај тог извора пију

Степују додири ‒ моћна је машта
Свира на пути рапсодија живота
Уздах из камена и песма опева –
У кавезу су птице ‒ жар ока снева.

***

29. ИСКРЕ ДУШЕ

Срце поезију пише

А ваја дамар из душе

Снажна се грле осећања

И мисао спаја та ткања

Песму срце напише

Да разнесе буру из душе

И дрхтаве мисли отка

Мелем су за искру ока

Реч је мисао моћна

Упија је душа сетна

То вешто ткање Арахне

Вида невидљиве ране

Певати осмехе болне

Умеју ноћи бесане

Увија пев сете пијане

Да вида ране невидане

Сета истиче из ока

У реч је мисао слика

А песма лице умије

И сузе у осмех слије.

30. ТАЈ ПЛЕС

Спаковах жеље, наде младости

У карневала живе радости

Маске су срећне, плове на лицу

А јаву скрива тајна у свицу

Вилински валцер из око сева

Скривени танго у души пева

Маске се срећне воле лажима

На позорници животној свима.

31. ОБЛИВИОН

Тешка је тама у мени

А очију ти плам

Сева и говори:

Бол одсеци

Време изгори

Дођи ‒ загрли ме

Прохујало нек плес

Претвори у прах

Да из пепела

Бакља нова сине

Граби мисао музику

Пољубе се тела

Врисну бол снажни

Танго из мука извире

Плеше по животу

Плесачи горе а прсти

У живот заривени

Клијају из крви

Расту из страсне душе

Плешу а силно боли

Као једна душе дишу

У заборав тону –

Бакља се нова пали

Плешу… плешу…

32. ИСПОД ГОРДОСТИ

Сипају ти коприве из речи

Пеку, а скривене руже

Осетим мирис

Знаш ли да гребу речи

А рујна осећања

Гордост сече

Ружа ме опија и штити

Да не жаре коприве

И пружам ти руке

Загрли ме ‒ у очи погледај

Нек тишина прича

Ти – само ћути!

***

33. ОЧЕ НАШ…

Дисхармонија урлика гладних
Ломи нити које народе спајају
Челик се извија – стакло пуца
Земља гори – лед је у људима
А невиних јаук пара васиону

Грабим дјецу из крхотина:
Тешко мени – гдје ћу с вама!
Стакло ме сијече, челик стеже
А бјесне урлици –
Вукови све ближи
Оче наш…

Милују ме руке миле:
Мама, не плаши се, не дамо те!
Страх ми утробу кида:
Гдје ћу с вама? – Куда?
У канџе вуковима не дам…!

Ватра ме пали – лед леди
Сама на испуцалој земљи
У процјеп клизам
А раље острашћене
Крваве све ближе

Оче наш…

И чудо се деси!
Док ме стежу мале руке
Бљеште плави сафири и црни дијаманти
А расиоа се плава и црна свила по раменима
Рука ме невидљива дирну

Рука ме невидљива поведе
Излаз отвори из леда и ватре
Сигурна ме рука води
И боса по срчи газим
До слободе

Оче наш…

Мај 1992.

34. САМО ЉУБАВ ГРАДИ

Мом брату Тихомиру
Кад месечева суза капне на усне
Вртложе се мисли, заробе у несне
И у жеље нестале у неповрат –
Рат сече главе, води у суноврат.
Велики невине опсене и трују –
Ратни пси профит од наше крви кују
Смеју се, богате док се борба бије
Руше што су створиле генерације.

Младост од младости под оружјем страда
Узалуд јер ратних хијена глад влада
Сви смо исти, исто нас гранате косе
И све мајке испод срца децу носе.

Кад нам пород расте душе се пуне
А кад устаљено руше, старе буне
И тад су радости, живот соколе
Кад их рат усмрти, исто нас боле.
Имена нису иста, понор је исти –
Из ратног гротла како у живот пусти
Да л’ ће узданице лозу наставити
А баке и деке унучиће грлити.
Децу рат коси, дело је нељуди
Ништи што спаја, све што љубав буди
Младост треба да учи, пева и ради
Да воли, диљем планете живот гради.

Мом брату је бистро тридесета текла
Омиљен, стамен, уман, часног порекла
Изгуби му се кобног дана сваки траг
После двадесет две зиме зацрни глас праг.
У гнезду ми почива уз родитеље
И животне слатко-горке листам жеље
Шта је могло бити, а није, и знам
Да лажу што нам кажу, све лажу нам.

Исто се смејемо, плачемо, сви смо исти
Један је Свевишњи, и њег поделили злости
Мир и Милост даје кад се срцем молимо
И учи нас да у миру добро чинимо.

Људи, да нам ум не отврдне, мислите
Не верујте хушкачима – Живите!
Лаж говорника са трона народ ојади –
Живот је један – зло разара, Љубав гради!

Јул 2015.

35. МОЈОЈ МАМИ
Светле тамним сјајем очи миле добре
Болна гледам милост лица глатка бледа:
Сине, чувај тату, дан је да се мре –
Срце ми стеже брижност погледа

Суве сузе гребу, поглед ми je бистар
А горак је ваздух и реч ми је пуста –
Мисао ме сече, пече, вришти ветар
У прозоре гране бубњају храста
Копне руке мајке, меке као дечје
Љубим их и чврсто стежем уз мој скут
И примам милу главу у наручје
Да је испратим на последњи пут
Саме смо, очи су јој пуне светлости
И до врелине лица хлади се тело –
Лете ми мислима слике прошлости
Њен уздах копни на моје срце свело

Драга ми је глава клонула на груди
И тело у ком сам из зрнца изникла –
У мени посан крш и камен се буди
Нећу плакати – Главу горе је рекла

Купам је – снагу ми мој Анђео пружа
И у бели вез облачим јој тело –
На усне стављам лати белих ружа
Мамин мирис бди у души неувело.

Октобар 2003.

36. МОМ ТАТИ
Пратим те, мој тата, бол у срцу сева
Сузни ми је дан данас, сан те стигао
А година је да мама мила снева –
Знам, без ње да живиш ниси могао

Кô на длану кап воде сам те чувала
Ал’ знам да сећања су болела те
Кô и мама свако јело ти кувала
О Јованки својој причао си сате
Ниси хтео кренут са свога прага
Где сен бди, лепа, насмејана, драга
Кроз кућу је њена струјала снага
Миле маме, твоје песме, пуна блага

Драги оче, љубав ваша је мој аманет
Остаје у срцу, чипка је срмена
За ово време кад и поздрав је занет
Тражи корист из корова скривена
Кô и маму, пратим те тата на починак
Мили родитељи у истом гнезду спите
И песма јасике нек вам чува санак –
Ветрови звижде у љубав дане свите

Остајем сама, о брату чекам вести
А ципеле сањам дрвене и јасне –
Спуштам га у ваше гнездо, слутим злости
Знај – моја душа бди достојна лозе часне.

Октобар 2004.

***

37. АЛА РАТ

Лажна реч из похлепе сија
Превари народ илузија
Стижу облаци у црнини
Нестају сунца у нигдини

И заледи зима пролеће
Трне све што живот покреће
Ала стоглава вулкан ада је
Бистре мисли трује, не хаје

Разјапила неман чељусти
Отров лије, народу злости
Грло стеже ума бистрину
Животи тону у тамнину

Али добро је видра хитра
Отров плави, остаје бистра
На обалу граби камену
Клија и у ратном времену

Отров пије прах испод камена
А мрести сунца слога зена
Из тамнине живот развија –
Наивност је темељ илузија!

38. ИЗ ОГЊА

Путујем путем изгубљеним
Пролећу сене из прошлог времена
У болне мисли теку
У кораке сломљене тону
Гром у срце бије а бол сева
У оку ми се магла скупља

Путујем путем скамењеним
Извиру слике из вртлога душе
Сјајни поглед рије у мисли ми болне
Безгласно горим и бежим
У младост и сунчана сећања
Да крик у души умирим

Спуштају моје црно око
У земљано гнездо
Блесак зене светли кроз душу
Док ми мисли горе и цепају срце
Сузе лију ‒ бришу их речи:
Секо, моја мила секо
Плачи и исплачи
Прошле болне дане не броји

Срце умири и сећај се
Из дечјег нам жара игара
Радост тог сунца у срцу чувај
И кораке пружи ‒ Mолим те живи!
Сваки трен живота воли
Увек сузу у осмех претвори
До пада завесе!
Воли те твој брат!

Воли те твоја сестра!

14. јул 2015.

39. МОЛИМ

У кишном облаку чувам сунце
У црном перју доброте перце
Знаш да не знам плакати и клети
Знаш Ти да знам само волети.

Тако ја дишем изнад мора злих
Ратова сурих острашћених свих
Смакнуте су главе са пута живота
А срце не уме кад крв ври: Освета!

Учиш нас Ти да грешно је клети
У крошњу младе брезе се скрити
Треба летети крилима љубави
Цвеће садити и кад боле гробови.

Све болно што пече истече из зене
Сви путеви тамни урвине камене
А рањено срце у сјај дуге хоће
Да замирише живот на пролеће.

Молим да истину пише историја
Да расту плодови рајског завичаја
Које мог народа постојање памти
А рат и кости нек добротом освети.

40. ЖАЛИМ ТЕ…

Болни из земне дубоке јаме
Чују невиних крике из таме

Из прошлих дана крваве слике
Лију у неме земне урлике

Мирно срце немој мрзити
Мржња неће жал угасити

За жаљење су очи злости
Невину му крв рука пусти

Док тече плачни мук у свануће
Злȏсти капа грех у све будуће

За испијену крв и ломну кост
Кривци нек вапе за небну милост

И на дан судњи опрост нек моле
Кад тешку душу истине сколе

Опрост нек траже кад на њих лине
Из светлости крв жртве невине

Посматра сенка свога крвника
Из ноћи земне свих мученика

Жалим те, жалим – сен проговара
И грешнику сан чедна раствара.

***

41. КОШМАР

Ноћ
Жишка
Расцвета
Лати несане
Капље сунчане
И мачеве огњене
Врлуда усамљена
Час лево, час десно
Горе, доле, и у круг
Гарни траг утискује
А зашто се не гаси?
Шта је потпаљује?
Груда у грудима
Капци отежали
И кошмарни
Осликан
Раном
Сан.

26. јул 2017.

42. У МЕНИ

Карусел је у срцу шарени
Разиграни дани испијени
Животни ток – вртешка без трона
Утакмица је пада и успона

Гугутка пева, крила развија
Мачка вреба уз ноге се свија
Мудра, опрезна и оком сева
Док бела птица весела пева

А верно гледа бунтовни вучјак
Сјајни му зуби, у зени курјак
Дозволу тражи да јуриша сам
Да изгризе лаж, црног јарма ам

Гугутка гуче нота безмерје
Победно пева, бели се перје –
Гугутка, мачка и вучјак у мени
Вечито вију барјак борбени.

43. МАЈ

Мај све голети у мени озелени
Мисли сијају као сунце у зени

Егзотично мӣри сива стена зрела
И киша кад лије кô гејзир је врела

И маглу круни – сунчице улије
Земне и небне слије чаролије

Воћка мојa спи, а у мају зри
Пупи сочница, сласти своје ври

Сок се распева, полетно сеже
Клијају бујне ризомне вреже

Покрију црно, мравињак плине.
Голуб носи гранчицу маслине!

44. АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Април се прикрада тихо, снено
И недра му нага шире крошње
Да их у рухо обуче шарено
И замирише голети зимње

Април буди ледне граду груди
Из погледа брише кишне мисли
Златна зора свања, песма руди
Топле мисли грања пуп израсли

Април сунце сипа на ливаде
И расте тепих меки зелени
А ђурђевак грли нежне раде
Љубице маме, цвет им малени

Април је сплавове окитио
А Дунав шапуће тајне медне
Саву је увек душом осетио
И кад зима кује чавле ледне

Април је чаробњак, зиму зиба
Очара природу, цврчке, птице
Раскрави реке, мрести се риба
Живот ври из земне воденице.

***

45. ОКТОБАР

Кроз октобар протичем опрезно
Облак је кишни варљиво сунчан
Стрепим да ће ме горко и сузно
Зграбити за груди и убити дан

Кад лије прошло тегобно време
Пада ми тамна на плећа киша
Са крила горко гугутке бреме
Тече у бразду ал’ бол не тиша

Октобар зрнцем смеши се сунца
А да превари не дам му више
Знам вреба ме коб, отровна зрнца
Лутају, гар у душу кише ми свише

Из златне крошње полећу птице
Белим крилима облак парају
И успаванку певају за свице –
И октобар се ближи свом крају.

46. НОВЕМБАР

Новембар ниже дане уморне
Кроз кишне капље и гране голе
Песме су птица утихле чарне
А кукавице кукати воле

Таласа се тепих од трулог лишћа
То кошава живе прождире трагове
Оголи земља, а грана тужна цича
Од загрљаја стрепи зиме сурове

У фијуку ветра шум мрења стење
Кршем је лутао, оплакива сене
Под стопама траве слушао мрење
Док чизме су млеле цветове црвене

У мени се сета и стрепња таласа
Бију ме слутње валови зли студни
Јесен се горопади – у груди буса
А мене боли кобни дан још невидни.

47. ДЕЦЕМБАР

Децембар ми зарио ледене
Смртне ране у душу и лице
Одледиле се мисли рањене
Јер убојно рију речи злице

Потекли сви дани исплакани
И кобни пад наде у сивило
Брата смо ти нашли, реч ме рани
Тишам врисак а застаје било

Кријем ујед у моје запретено
Да заварам ближње замишљене
Да не наслуте срце прободено
И умом бол лијем у груди стене

Децембар у мени, свуд око мене
Зарио кô сабља оштрице, пара
Кида корак и леди сјај зене –
Ко вуче конце кад живот вара?

4. децембар 2014.

48. СТАНАЦ

Видим ‒ у оку букти ми пламен
Да Ти аура у ноћи блиста
И да у души тајни сјај оста –
Драгуљни блесак скривен у камен

Дрхтим од слике – Танатос зове
Негва злог трена гори јаросна
Уловљена је игра радосна
У канџе змаја – муње сурове

Осетих кобни отровни теснац
И у часу злом снова видех лом
Тешке Ти ране браздају телом
А трпиш стамен кô камен станац

У станцу дања невидна бура
Ноћу сја бујна кô дуге сена
Кишна, сунчана, густа пламена
Песма истинa – сјајна аура!

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +3 (from 3 votes)
с.к.о. - 2017., 5.0 out of 5 based on 1 rating

Pages: 1 2 3 4 5