ЖИВОТ ПРАСЕЋИ
На пољани широкој крај старога салаша,
око крмаче прасићи радосно скакућу,
гуркају се и скиче од велике среће,
и понекад трапаво на маму насрћу.
А мати ко мати стрпљиво лежи даље,
ал погледом им назначи да мало боље пазе,
а прасићи – врпољци одмах се уз мајку своју свију,
да утеше је брзо, па се са њом мало мазе.
И цео дан брзо прође, у љубави, радости и игрању,
и кад мама прасиће позове да морају кући поћи,
какве ли туге што морају напустити то дивно поље,
ал мати ко мати, загрли их и обећа, да ће и сутра моћи доћи.
А кад стигоше до салаша, прасићи се у бару сјурише,
о колке радости што се ваљају у тој блатњавој срећи,
па кад се од игре уморише, мајка их на спавање позове,
како је радостан и срећан, тај њихов живот прасећи.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply