БЕСКРАЈ У СЛОБОДИ
Мишљење мишљења самог
казује ми мисао о мисли једној, која мисли да мисао бива, у тренутку казивања свог. Тежњом да уобличим неречено у рециво, садржајем одређеним људским умом, свјесно доживљавам несвјесно, кроз нејасне појмове изражене мислима јасним.
Помислих…
На правом сам путу који ка сазнању води, не схватајући да сам ухваћена у очиглед безизлаза. Безизлаза, у ком излаз вјешто узмиче и све више одмиче. Само једна спознаја о свему томе јавља се као умска мисао казујући: ,,Пут, који је потрага за цјеловитом истином и смислом бића, налази се у бескрају недокучивог који је на ничијој земљи и простору ничијем.“ Неухватљива, а опет препознатљива у оном билу немира и неспокоја људског духа који упорно трага за мишљењем самог мишљења и у себи носи тежњу за казивањем неизрецивог…
Тежила сам,
да у свим условима који ван мене постоје и стоје, задржим своју унутрашњу независност. Слободу себе саме. Дошла сам у сукоб са свим видовима наметања, посједовања, па чак и са разним уоквиреним идеологијама. Приредих себи гозбу ума која је бивала опасна. Таква још увјек бива. Увјек ће бивати таквом… Док у себи крије, јос увјек скрива и увјек це крити могућност да измакне тло под ногама. Да се утопи у себи самој као бескрај празног мудровања.
У мени
још тежња преживљава и дише, за знањем које је слободно и ослобођено од свих знања, сазнања. У оном облику кад постоји још само ради себе самог…
Усмјерила сам ум
у бескрај умовања. Ослободила га да слободан у дубину тоне. Мислила, једино такав може посматрат као што Бог то понекад чини. Без овде и сада. Наде и страха. У простору брисања граница постојећег…
Ослободјена окова
уобичајених вјеровања, традиционалних предрасуда, мирно, непристрасно, једино из жеље за личном спознајом и знањем, увидјела сам да тако ми тешко иде, још теже ми пада, то што људи не разумијуни ни себе саме. Ни друге ван њих, као ни оне које у себи заробљене држе…
Не схватају,
не разумију да је слобода духа једини начин да се слобода сазна, спозна, осјети, такне. Да се остане на путу који ка томе води. И што си више ти такав то те више осуђују. Ограђују у своје оквире скучености. Држе те у оковима. У мишљенима својих мисли, које вјероватно ни нису њихове. Не спознавају да све је то лажно стање. Уништавају те!
Лагано уништавају
у твојој слободи. Све чине само да би ти показали да су заблуде њихове, идеологије, политичка увјерења, митови, пагански обичаји, унутрашњи пориви, сопствени затвори, уобичајена вјеровања, уоквиреност сопства, традиционалне предрасуде… ТОЧНЕ! И да су боравећи тако, у сјенци свога над ја, заборављајући и подсвјест у свјести (која им у несвјести тоне и тамо се дави) ипак изнад тебе и бескраја твога у слободи тебе самог.
Leave a Reply