THEre
*
На крајевима времена туђег
ненаметљиво ал’ често
заборавим да постојиш
– тамо гдје ничега нема –
у досади својој се забављам.
Чак и док сањам не памтим више
да узех шаку свијежег пепела тебе
у тој рани – остајем си недостижна
у отврдлом срцу – незамјењив си нечим другим.
Толико сам више болесна од здравља
што непогрешивом грешком стичем у тијелу
настављам живот криомице – ташто
јача од свијета и мртвог сијемена у себи.
Смрћу твојом промјењена помирујем
пут ка себи као ка свом циљу
увјежбана навиком којом се одржавам
у измишљеном предјелу прозирно бивам.
Ал’ унутар мене све је бескрај тебе
који одлази трагом издајничке среће
тај предјео коме варљиво одољевам
из вањске празнине
-да никад не посрнем у себе.
Leave a Reply