Ка будућем сусрету
.
Сиромаштво моје,
што богатством мисли и љубави зрачиш,
да су звезде још толике колике су –
толико ми значиш.
Ја идем, али не идем,
ја ћу доћи, а да нисам пошао,
јер, погледаш ли опет сутра на сат:
тај дан је већ дошао.
Ми смо глад, трн и жеља овог света.
Ми смо мач и пламен животног дрвета-
које нас теши и соколи да не пустимо
оног ко нас жарко воли.
Вољена дјево, суштине моје,
нестрпљен сам да нам се усне споје.
***********
Leave a Reply