Мати – Јасмин Адемовић

 

МАТИ

Жар што одбија престати да гори, уточиште од туге која непрекидно мори. Када све тутњи, на све стране пуца, лепота чисте душе, нежно срце куца…

Вечити другар као дар од Бога, заштитник узбурканог живота мога! Потпуно сам сигуран и то није клише, Твојим се именом срећа […]

Кућа Адемовића – Јасмин Адемовић

 

КУЋА АДЕМОВИЋА

Снежни врхови Шаре, грациозни… Вукови у даљини завијају. Ниже тамо, тик покрај Бистрице, крај царскога Призрена, село Горње Љубиње. Истрајан народ се одгајао вековима… Част и поштење, градили кроз време!

Људи чистога срца, али преке нарави, кивни на неправду, племенити…! Ратници кроз живот који никад не […]

Жао ми је – Миленко Јосић

ЖАО МИ ЈЕ

 

Жао ми је што сам онај који јесам,

што бистра чистотом кап на длану ми усахла,

што корак поновљен не може бити,

што поглед и речи неизречене у неповрат одлуташе.

Жао ми је што само трње у врту моме […]

У прашини времена – Миленко Јосић

У прашини времена

У прашини времена разобличена суштина лежи,

оно што је било, као безнадежни одјек живота,

све разједињено, у ништа сједињено ничему не тежи,

а што ће бити, само још једна дуга узалудна голгота.

 

Пожелех неки други живот, неки други […]

Сутон – Миленко Јосић

сутон

 

Тражим те скривајући се иза себе,

док упорно свићу тешка јутра,

опет корачам трагом корака свога,

и већ осећам горчину сутра.

 

мучи ме та давно неизречена реч,

што лута по тамном беспућу мом,

као сироче отуђено […]

Киша љубави – Миленко Јосић

киша љубави

 

Из облака капи кише ишетале,

трепавици милој засметале,

на образ се страсно залетале,

обрвице драге подизале,

враголасто вешто окретале,

па весело мене сусретале.

 

А кораци брзи, лаки, поскакују путем, журе,

Неопростиви опрост – Миленко Јосић

Неопростиви опрост

Волео бих чути од оних што опрост великодушно дају,

зверској нарави што у неразуму ходи,

зашто у сусрет крвавој чељусти кроче и праштају,

да и то гази неман што у крви се роди.

 

Може ли се опростити па без […]

Ја хоћу човеком бити – Миленко Јосић

 

JА ХОЋУ ЧОВЕКОМ БИТИ

*

Jа хоћу човеком бити,

па мислити,

па мисао у реч преточити,

а онда рећи, и собом дело учинити.

 

Па чврсто пред себе стати,

и бранити,

светост стопе на планинској стази,

[…]

Река љубави – Наталија Јанић

 

 

РЕКА ЉУБАВИ

*

Тонеш … и

полако разараш

дубоку чежњу,

дајући прилику

да жељу претворим у уздах

спутан твојим пољупцима.

Зароњен у врело љубави

душа се твоја прелива

преко руба свог […]

Утамничени стихови – Наталија Јанић

 

УТАМНИЧЕНИ СТИХОВИ

*

Утамничила сам стихове,

ланцима оковала песму

сазрелу, да се откине са душе.

Раздевичила породичну слику,

окрећући наопако калеидоскоп

старих добро чуваних,

мени драгих слика.

Појављују се нестварни

искривљени, гротескни […]