Љубите једни друге – Сретен Станчевић

ЉУБИТЕ ЈЕДНИ ДРУГЕ

 

Безразложно планух,

још на улазу у наш стан,

и бацих љутит поглед,

на уморно и бледо лице твоје,

ал ’ бљесак те једне сузе

ми запара ледено срце,

спазивши свој лик

у твоме сузном оку мраморне боје.

 

Без речи поглед спустих

и ка соби брзо кренух,

и с треском залупих врата,

знајући колико те то боли,

ал ’  понос ми није дао,

да ти бар једном нежно кажем,

да те повредити нисам хтео

и  да те још увек волим.

 

Ал ’  немир ме обузе неки

и не могох ока склопит,

док у тами собе наше,

тишину њен тихи јецај ломи,

и одјекује као ехо

и не избија из ума мога,

ал ’ ни то успело није,

да ми лед око срца сломи.

 

Аларм од сата,

ме из полусна у стварност вину,

протрљах очи и спазих

остављену поруку на столу,

са зебњом пружих руку,

не надајућ се никаквом добру

и несигурно отворих писмо,

очекујући речи о њеном болу.

 

Колико једна реч зна да боли,

нисам знао све до тада,

и брзо се сјурих до врата,

ал’ их не могох отворити,

јер са друге стране,

она закључана беху,

очајан крај кревета клекох 

и почех се незнаном Богу молити.

 

О Боже, ако постојиш,

спаси је, није она крива,

не дозволи Боже,

да јој се ишта лоше деси,

узми моју црну душу,

само њу Ти Боже спаси,

услиши молитву моју

и служићу те где год да јеси.

 

Нисам је био вредан,

од мене је била боља,

ко би ме истрпео оваквог,

кад не могу ни сам са собом,

десет дугих лета,

она глас свој подигла није,

а ја сам се понашао према њој,

као са потрошном робом.

 

Шта се то са мном збило,

зашто сам такав посто?

Где сам изгубио срце и љубав,

не могу се сетити тога,

можда га ни имао нисам,

ил сам од ње љубав стално испијао,

па се сад уплаших за свој живот

и као сад се сетих Бога?

 

О бедног ли створа,

створио јеси!

Боље да ниси,

јер само на себе мислио јесам,

Видети патњу других,

ја могао никада нисам,

а на слабости људске

сам увек био бесан.

 

 Људску глупост никад

поднети не могох,

а мерио друге људе

увек сам само према себи,

бољих и паметнијих од мене

свакако не бејаше пуно

и да ме заволела она није,

ни једна ме истрпела не би.

 

А ја као незахвални слепац,

сваку њену врелу сузу пролих,

место да је као благо,

са покајним пољупцем у њено срце вратим,

ко немилосрдни вампир,

ја њену душу испијах тако сласно,

а сад од тебе Боже,

ја милост за себе грешног тражим.

 

Јесте за себе,

јер без ње мој живот неће имати смисла,

како да обојим сивило мог живота,

кад све боје њен део душе носи,

где сам ја гледао,

кад сјај из срца њеног видео нисам,

дај ми Боже молим те,

да ја сву одговорност сам сносим.

 

Не допусти  Боже,

да она због мене неразумног пати,

врати је са неповратног пута,

јер Ти то можеш само,

ђаво црни, ће је због мене

у понор вечни послати,

пошаљи мене место ње,

јер ја заслужио сам да будем тамо.

 

Кључ у вратима собе,

ме из мисли и молитви прену,

ка улазу окретох лице,

и само сузне мраморне очи видех,

колико сам тад био срећан,

ја описати вам то никад не могу,

а речи „опрости, опрости мила“

ја рекох и веома се застидех.

 

Ал суза врела и згрљај њен,

ми сав лед око срца у мелем претопи,

а пољупци њени, ко цвеће у роси

ми образе боје и мирисом поје,

где ли сам био свих ових лета,

кад видео нисам лепоту твоје душе

и пропуштао тај осећај дивни,

који само од тебе Боже потеко је.

 

Љубав то се зове

и без ње живота нема,

не тражи на погрешном месту,

јер тамо је наћи нећеш,

где је двоје, она ту већ јесте

и непрестално стражи,

а где је троје, ту је у пунини

и ка томе требаш да се крећеш.

 

Много је радосних лета,

од тог тренутка прошло,

и у радости са драгом,

тај датум као нови живот славим,

а деца наша као дар од Бога,

испунише нам кућу смехом,

а мир и љубав Божија,

ме и поред година мојих чини срећним и здравим.

 

Зато љубите једни друге

и праштајте једно другом грехе,

јер цена једне невине сузе,

можда никада се исплатит моћи неће,

не чините другом оно,

што не желите да вама други чине,

јер патња и бол туђа,

ни вама ништа добро донети неће.

 

Добро се добрим враћа,

јер правда вечна постоји,

јер као што су природни закони вечни,

вечни су и закони срца,

нек само срећа и љубав

у вашим срцима и душама живи,

а милостиво срце Божије

нека заувек за вас куца! 

 

(Сретен Станчевић)

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>