1. ЛЕПОТО ВЕЧНА
Лепото вечна сред равнице ове
Где језици многи ко гондоле плове
Ти најлепша дамо с језером крај себе
Богата равницо најтоплији хлебе
Суботице реко, реко незаспала
Људима си отворила срце, мени део дала
Врлу песму теби, изданом ти снагом пишем
Још тренутак који стобом бих да дишем
Мало знам о теби бајко моје бајке
Тебе се присетим пред гробом ми мајке
Јер у теби видим мајка што ми беше
И Орфеја с лиром ком струне не греше
Дођем ти и одем, сетан пред одлазак сваки
Кад не будем дош’о нешто се је збило,
Oстаните јаки
Предан путоказу што равницом језди
Као ласта своме гнезду где се увек гнезди
Мало знам о теби тек део од малог
Како то да мењам сред корака сталог
Људи што у теби живе украсом су града
То осећам душом којом срце влада
*
*
*
Leave a Reply