Моћ јесење вечери – Јасмин Адемовић

 

МОЋ ЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕРИ

Јутарње је сивило одбијало на тужан начин, кишни облаци били су ми погрешан зачин… Непријатеља видех и у тмурном небу, трошна кућа, оронули камин… кости зебу…

Осећај неспокоја проструји кроз тело… Лишће, златно и смеђе, утонуло у бескрај. Залазак сунца прогута усамљено село. Барем да […]

Еп о суноврату – Јасмин Адемовић

 

ЕП О СУНОВРАТУ

Наступило неко доба врло тужно, што било је свето, сада је ружно… Свуда око нас разврат, неморал и блуд…! Спремите се добро… страшни нас чека суд.

Руше се домови, удара брат на брата… Падају мостови истине, лажи отварамо врата. Срцима завладаше неке силе мрачне… Горке […]

Жао ми је – Миленко Јосић

ЖАО МИ ЈЕ

 

Жао ми је што сам онај који јесам,

што бистра чистотом кап на длану ми усахла,

што корак поновљен не може бити,

што поглед и речи неизречене у неповрат одлуташе.

Жао ми је што само трње у врту моме […]

У прашини времена – Миленко Јосић

У прашини времена

У прашини времена разобличена суштина лежи,

оно што је било, као безнадежни одјек живота,

све разједињено, у ништа сједињено ничему не тежи,

а што ће бити, само још једна дуга узалудна голгота.

 

Пожелех неки други живот, неки други […]

Сутон – Миленко Јосић

сутон

 

Тражим те скривајући се иза себе,

док упорно свићу тешка јутра,

опет корачам трагом корака свога,

и већ осећам горчину сутра.

 

мучи ме та давно неизречена реч,

што лута по тамном беспућу мом,

као сироче отуђено […]

Ја хоћу човеком бити – Миленко Јосић

 

JА ХОЋУ ЧОВЕКОМ БИТИ

*

Jа хоћу човеком бити,

па мислити,

па мисао у реч преточити,

а онда рећи, и собом дело учинити.

 

Па чврсто пред себе стати,

и бранити,

светост стопе на планинској стази,

[…]

Утамничени стихови – Наталија Јанић

 

УТАМНИЧЕНИ СТИХОВИ

*

Утамничила сам стихове,

ланцима оковала песму

сазрелу, да се откине са душе.

Раздевичила породичну слику,

окрећући наопако калеидоскоп

старих добро чуваних,

мени драгих слика.

Појављују се нестварни

искривљени, гротескни […]

Узалудни снови – Миленко Јосић

Узалудни снови

Копао сам земљу родну,

што мојим плућима је дисала,

дубоко за темеље човекове,

а она на вечиту жељу је мирисала.

 

Од праха речи предака наших,

што опстајаху кроз векове,

април 27th, 2018 | Tags: , , | Category: ИМПРЕСИВНЕ, МИСАОНЕ ПЕСМЕ, МИЛЕНКО ЈОСИЋ | Leave a comment

Пустош – Теа Вилфан

ПУСТОШ

Пустош

дође

понекад

љушти

кожу душе

боли

ратник

свјетлости

буди

обриши

поља бола

посади

сјеме љубави

начини

поља сунцокрета…

[…]

Reménysugár – Елвира Петреканић

 

REMÉNYSUGÁR

Amίg a rosszindulatú sors Vigyorogva játszik velünk, Kétségbe esve Fogjuk a kezünk, S bukdácsolva De tovább megyünk.

Mialatt Demoklész Kardja alatt haladunk, Szorosan Egymásba kapaszkodunk. Vékonyka reménysugár, Még megadatott nekünk.

Feszít a csend, Égnek a szemek: Talán nem….. talán mégsem! Pattanásig dobol a halánték… Nem […]